Jutarnji sat

U rana jutra pri prvim zracima sunca što tiho se ušunjaju kraj mog uzglavlja i na zidu odigraju svoj prvi ples sunčeve sene kraj jastuka. Budi se moja misao o tebi Oče. Prva si misao, prvi udah i tvoja reč je prvo čega se latim jutrom. Ustajem i pristavljam kafu i dok u kupatilu spremam se za novi dan vidim tvoje tragove svuda u sebi. A onda mir i tišina uz opojni miris jake kafe. Nastaje naše vreme, nestaje svo vreme oko mene i tad osluškujem. Još jedan dan sa tobom, još jedno jutro, svojim koracima lagano ulaziš u moj svet i mene puštaš u svoje okrilje. Uz još jedan srk kafe u meni si zauvek. Tu u meni, na dohvat ruke, na moj tihi uzdah i po koju suzu oprosta što molim. Tvoje reči mi govore, tiho, snažno, jako. Telesno nestaje, samo moj duh slobodno šeta i uči svakim danom sve sigurnije korake na tvom putu. Znam kad si bio tu i ostao zauvek u meni, ostavio trag, kraj mene i iza mene, čuvajući mi leđa da ne pokleknem ponovo. I ma koliko ja pokušavala da svojim razumom objasnim sebi ono što me ispunjava, mir i spokoj toliko tražen, pružaš mi svakim danom. Hvala ti Gospode. Znam da je predamnom još borbi, krvavih koraka, ali i znam da si uz mene. Svaki moj naredni prostirem pred tebe, ti me vodiš. Ti lečiš moje rane i ja nastavljam dalje po užarenom uglju da koračam do tebe. Prizivaš me, oporavljaš moje slabosti. Kuješ okove svuda oko mene, da postanem vitez tvoj na putu svom. A ja ti to dozvoljavam i prepuštam se. Po prvi put u ovom životu puštam se, prepuštam svoje sve. Osetiš li to ? Oh da osetiš. Sve osetiš, zvezdo moja u meni. Čuvam te u sebi kao svetu tajnu, kao svoje sve. Do tebe dopiru i moja koplja otrovna, okupana u suzama moga bola, umivaš me u znoju moj tela, brišeš svojom blagom rukom sve sa mene. Osetiš me i voliš onako kako niko nikada nije, osetim ja tu ljubav, ovako tvrdoglava i jaka, kao stena, kakvom si me i načinio. I sve je tu, predamnom, jasno, uz tvoju reč sve ima smisao. Ja ljubim svoju bol, sažimam se s njom, pretačem u krvave boje, prebacujem reči, slažem ih, igram se, daješ mi tu slobodu detinje igre s tobom koja mi je toliko potrebna. Da opet budem čista pred tobom, jasna pred sobom i jaka pred drugima. Tvoje delo, nisam ništa drugo do tvoje delo Oče koji me vodiš. Koristim ono naj bolje u sebi što si utkao u mene. Teško je pisati o sebi, čak šta više ja samo prepisujem svoje misli, kradem osećaje i pretvaram ih nešto opipljivo, što će me podsećati na ove korake s tobom. Ali znaš ti to. I kao i do sada moja tuga, moj bol, moji strahovi i ožiljci odnećeš svojom prisutnošću. Jer da nisam osetila svu ovu bol, sažetost osećanja u sebi, bujicu emocija pri svakom novom susretu, jer da nema ove tuge u meni koja me gonila sve ove godine, da nije bilo toga, nikada se ne bi sreli. Ovako gonjena bolom i gorčinom tražila sam a nisam ni znala šta. Tek sada znam. Zato i pišem ove retke osećaje da ih nikad ne izgubim, da ostane trag. Jer ljubim te u sebi, iako boli, iako je teško. Ali ljubim svoje uplakane oči jer me oplemenjuju, jer me podsećaju i vraćaju u stvarnost i opominju me da pred tobom sam grešna. Daješ mi snagu da nastavim dalje baš onako kako ti to voliš. Zato svako moje novo jutro, svaki novi dan, isprepleteni sunčevim zracima, sastavljeni od umora, bola, predaje, snagom tvojom nabacim osmeh, podignem se jer si kraj mene… sve to isprepleteno korača iz dana u dan…iz noći u noć…ide ka tebi…svaka moja usamljena noć i svaka moja suza i svaki moj osmeh idu u nova jutra…nove dane…korak po korak…sve bliža tebi …i nekom našem jutru za kojim toliko čeznem….

molitva

Advertisements
Објављено под TAJNISAN | Оставите коментар

Otpakovani

Otpakovani 

– Posmatrač –

„Nemoj me otpakivati.“
Kako sam se slatko smejala danima posle na tu zbunjenu rečenicu.
Eh dušo moja, oko lepo, svi neotpakovani, jednom, kad tad, postanu otpakovani.
Lepo je kad ti celofan, mašnice, tačkice i ukrasi pakovanja slatko stoje. To je vrlo lepo, veselo i slatko, uzbudljivo.
Ali ovaj primalac poklona, ne gleda pakovanje, već način na koji je poklon predat i ono najbitnije… Šta je to što se krije iza tog lepog pakovanja.
Poklone s radošću primam, oprezno i znalački otpakujem.
Dakle znam sa čime se suočavam. Jasno stojim na svom mestu i život mi donosi poklone, poput tebe – Otpakovani – Posmatraču.
Kad dođemo do tačke da smo otpakovali poklon koji nam je život podario na nama je da odlučimo u koju svrhu ćemo koristiti taj poklon.
Hoće li nam stajati u zatvorenoj fijoci, u vitrini iza stakla, na polici među ostalim poklonima, ili će pak taj poklon naći svoju svrhu u našoj svakodnevnici.
Naravno da to u mnogome zavisi i od toga koliko prepoznajemo vrednost poklona, tj ono ipak najbitnije je koju i koliku vrednost ste sami dali određenim stvarima, ljudima, iskustvima, iskušenjima… poklonima …
Znači do nas je.
Mi smo ti koji odlučujemo šta ćemo dalje sa svojim otpakovanim poklonima.
Znam žene – ljude – koji će dugo nakon primljenog poklona sve ostaviti tako kako je, neotpakovano, slatko, veselo i kitnjasto do momenta kad se već prašina lepi za lepotu pakovanja, a onda će razočaravajuće doći do zaključka da im je poklon apsolutno nepotreban, neupotrebljiv, čak im više ni samo pakovanje neće biti lepo, baš zbog vremena i prašine po njemu.
Postoje i oni koji će se diviti poklonu ali mu neće naći pravu svrhu, niti upotrebnu vrednost, ostaviće tako, samo kao poklon kome nisu uspeli da daju nikakav veći značaj do samo toga da je poklon.
Ali ja nisam od te fele.
Ja to ipak malo drugačije radim.
Ti si Posmatrač ja Analitičar na ovom putu.
Veoma mi je drago da su nam se putevi ukrstili.
Prepoznala sam te i otpakovala.
Sad je na meni da vidim u koju svrhu si mi donet.

gift

Објављено под TAJNISAN | 1 коментар

Htela sam …

Htela sam da nebo prelijem najtoplijim bojama
da krošnje dodiruju oblake
dok cvet miluje travku sa zemlje
Htela sam da ustalasano more umirim dahom
dok pesak klizi kroz tople prste
Htela sam da muzikom obojim noć
dok ritam struji mi kroz vene
iza usne školjke golicav osećaj
Htela sam da usnama pletem pesme u snu
da telo bridi od drhtavih dodira
dok sviću nova suncem uvijena jutra
Htela sam da on dođe i kaže
Malena dolazim po tebe i vodim te sa sobom
da jurim poljima ravnice
Htela sam dom ukrasati vencima creće
da osmesima dočekujem
dok rukama svijam i krijem blago
Htela sam da …
Htela …
Sad nebo bojim mojim bojama, krošnje imaju oblake, trava i cvet se dodiruju
Moj je dah mirno more, pesak pod stopalima na mojim putevima
Muzika struji mojim venama ulazeći mi kroz uho u noći
Sad pričam priče i sanjam snove
Telo je moje predato novim jutrima, suncu i ravnici u duši
ddbeafff4bf0b0f4e3f8d815aa6ee295
Објављено под TAJNISAN | Оставите коментар

čarobni izvor

U jednoj šumi na vrhu brda kraj reke živeo je jedan dečak, potpuno sam.
Jednog dana tražeći čarobni izvor zalutala je u tu istu šumu jedna devojčica.
Već je padao mrak i u njeno srce se lagano uvlačila strepnja i strah da čarobni izvor nikada neće pronaći.
Sasvim slučajno, naleteli su jedno na drugo u toj šumi.
– Izgubila si se devojčice ?
– Ne nisam, samo tražim čarobni izvor. – kočoperno je odgovorila, ni sama sebi ne priznajući a kamoli da traži pomoć od nepoznatog stanovnika šume.
Pogledao ju je svojim toplim i po malo setnim očima gde su se na uglovima krile svetlucave mrlje.
– Dobro, kad ti tako kažeš. – rekao joj je po malo kroz osmeh i nastavio da korača.
Devojčica je stajala zbunjena, potpuno zatečena situacijom u kojoj se našla.
– Zašto nosiš to veliko breme za sobom ? – uzviknula je za njim, više pokušavajući da pobedi tišinu koja je zavladala.
– Možda zato što ti tražiš taj tvoj čarobni izvor.
– Da li znaš gde je izvor ? – upitala ga je pogledavši ga ispod obrva.
– Ne znam, ali verujem da je u meni, nemam potrebu da ga tražim kao ti.
Šuma je utihnula, samo se na vrhovima grana njihalo lagano lišće od vetra koji je dopirao sa planina.
Devojčica je nastavila da korača pored dečaka u tišini. Imala je užasnu želju da mu pomogne oko tereta koji je nosio za sobom ali nikako nije uspevala da izbaci iz glave svoju želju da vidi čarobni izvor.
Koračali su u tišini, oboje u svojim mislima, po šumi koja je postajala sve mračnija, ali se ni jedno ni drugo nisu usudili da prekinu muk koji je vladao.
– Nisam ja slučajno naišla na tebe. Ti živiš u ovoj šumi, sigurno ti znaš gde je čarobni izvor. – rekla je devojčica.
Dečak je ćutao, pogledao je ispod oka i nastavio da vuče teret za sobom.
Ubrzo su naišli na njegovu kolibu.
– Dobro došla si ovde, ako ti je potreban odmor, a sutra možeš potražiti taj tvoj čarobni izvor. Sada je mrak i šuma treba da odmori a ne tebe da čuva, evo čuvaću te ja.
Devojčica je ustuknula pred tim rečima. Pognula glavu i ušla u kolibu. Tiho je gotovo na prstima koračala, preslažući teret koji je uneo, razgledajući i ćuteći posmatrala dečaka.
Ubrzo se umorila i zaspala na uglu kreveta dok ju je dečak pokrio i legao na svoju stranu kreveta.
Šuma se probudila i devojčica je radosno uzviknula – Idemo sad da potražimo čarobni izvor.
– Zašto ti treba taj tvoj izvor ? – upitao je dečak.
– Pa čula sam da postoji, želim da vidim.
– Želiš da se sama uveriš da postoji ?
– Da.
– Ako veruješ da postoji, nema potrebe da se uveravaš, dovoljno je da veruješ. Kao što ja verujem da će mi šuma doneti dobro ako ja budem dobar prema njoj. Čemu ta tvoja potreba da se uveriš u postojanje nečega u šta već ionako veruješ.
Devojčica je ućutala, prekrstila ruke preko krila gužvajući haljinu.

Misli su joj letele s kraja na kraj poput uplašenog vrapca. Ćutala je dugo, toliko duboku tišinu u sebi nije osetila nikada. Srce joj se stezalo pokušavajući sebi da objasni svoje duboke porive i svoje strahove. Čarobni izvor joj se činio toliko daleko u mislima koliko je u sebi pokušavala da probije svoj izvor kako bi opet počela da veruje.

Објављено под TAJNISAN | 2 коментара

ljubav il suština-glava il srce

podstaknuta jednim razgovorom na obali reke …
(nikada se nisam zaljubio)
pronašla sam u svojim starim sveskama nešto što sam poželela da podelim sa vama.
***
Mislim da postoji neka sila koja spaja ljude.
Verujem da je ta sila ljubav.
Svesna sam činjenice da ćemo se mi obični ljudi, u pokušaju da istražimo ljubav, dotaći misterije. U pravom smislu ćemo pokušati da isražimo neistraživo i objasnimo neobjašnjivo.
Ljubav je prevelika i preduboka da bi ikad bila shvaćena, izmerena i ograničena rečima.
Jedan od rezultata misteriozne prirode ljubavi jeste taj da koliko mi je poznato, još niko nije uspeo da zadovoljavajuće definiše. U pokušaju da joj se nađe objašnjenje, podeljena je u razne kategorije : eros, savršena i nesavršena ljubav.
Ja ću se potruditi da dam jednu definiciju ljubavi uz punu svest o tome da će ona , na neki način ostati nepotpuna.
Ljubav je po mome, volja da sebe proširimo da bismo potpomogli sopstveni i tuđi razvoj i sazrevanje.
Može se primetiti da je ljubav neobično kružan proces. Voleti ljude, znači voleti i sebe. Odavno sam zaključila da je nemoguće voleti druge ako ne volimo sebe.
Kada nekoga volimo, naša ljubav postaje vidljiva i stvarna samo kroz naš napor- kroz činjenicu da smo spremni da za nekoga, ili za sebe samoga, učinimo dodatni korak ili pređemo dadatnu milju.
Ljubav nije nenaporna. Upravo suprotno. Ona je veoma naporna.
Svako u našoj kulturi donekle želi da pruži ljubav, ali velikom broju to ne polazi za rukom, zato zaključujem da želja za pružanjem ljubavi nije isto što i ljubav.
Ljubav je ono što ljubav čini. Ljubav je izraz volje, istovremeno namera i akcija. Mi ne moramo voleti, možemo izabrati da volimo.
Od svih zabluda u vezi ljubavi, najjači i najubedljivije je verovanje da je „zaljubljenost“ ljubav, ili bar jedna njena manifestacija. To je veoma moćna zabluda, jer se zaljubljenost sa subjektivnog stanovišta doživljava kao snažno ljubavno iskustvo.
Kad se neko zaljubi, iskreno će osećati „ja je-ga volim“. Ali dva problema će postati očigledna.
Prvi je da je iskustvo zaljubljenosti specifično erotsko iskustvo vezano za sex.
Ljudi se ne zaljubljuju u svoju decu, bez obzira na dubinu ljubavi koju prema njima gaje. Mi se na zaljubljujemo u svoje prijatelje istog pola (osim ako smo homosexualno nastrojeni) mada ih možemo duboko i iskreno voleti. Zaljubljujemo se kada smo svesno ili nesvesno sexualno motivisani.
Drugi problem se sastoji u tome što je zaljubljenost, bez izuzetka, privremena. Bez obzira u koga se zaljubimo, sasvim ćemo se sigurno odljubiti.
Ovo naravno ne znači da mi obavezno prestajemo da volimo osobu u koju smo bili zaljubljeni.
Hoću reći da osećaj strastvenog voljenja koje je karakteristično za zaljubljenost, uvek prolazi.
Da bi se razumela priroda fenomena zaljubljenosti i neizbežnost njenog završetka, neophodno je ispitati prirodu. U neku ruku suština fenomena zaljubljenosti je iznenadno rušenje jednog dela granice ega što nam dozvoljava da se stopimo svoj identitet sa identitetom druge osobe. Ujedinjeni smo sa onim koga volimo. Nema više usamljenosti, sa izvesnog stanovišta, zaljubljenost je vrsta regresije. Iskustvo stapanja sa voljenom osobom vuče korene iz najranijeg detinjstva kada smo bili stopljeni s majkom. Uz stapanje pomalo doživljavamo i osećaj svemoći, kojeg smo se morali odreći na izlasku iz detinjstva.
Sve deluje moguće. Čini nam se da sjedinjeni sa voljenom osobom, možemo savladati sve prepreke. Verujemo da će se pred silinom naše ljubavi ukloniti sve sile opozicije i nestati u tami. Svi problemi će biti savladani. Budućnost je obasjana jarkom svetlošću.
Ranije ili kasnije, suočeni sa svakodnevnim problemima čovek će se vratiti sebi.
Tako oboje u dubini duše dolaze do mučnog otkrića da nisu jedno sa voljenom osobom. Jedna po jedna, postepeno ili iznenada, granice će početi da se vraćaju na svoja mesta. Postepeno ili iznenada oni će se odljubiti.
Sada su ponovo dve odvojene individue.
Kada dođe do ove tačke, oni će početi polako da razvezuju svoj odnos, ili će započeti rad na pravoj ljubavi.
Upotrebivši reč „prava“ htela sam da kažem da osećaj ljubavi kod zaljubljenosti pogrešna je procena i da je osećaj voljenja samo iluzija.
Prava ljubav je trajno iskustvo uvećanja sopstvene ličnosti. Zaljubljenost to nikad nije.
Suština svega ovog je da se ljubav ne vidi, ne dokazuje, ne govori, već celim telom, celom psihom oseća.
Moramo perfektno dobro poznavati sebe da ne bi pogrešili u procenjivanju da li je ili nije nešto ljubav.
Da svesno budemo spremni da sebe podelimo sa nekim i damo suštinu koja je u nama samima. Ujedno i potreba da budemo bolji za sebe i druge pored osobe prema kojima osećamo ljubav. Ljubav iziskuje taj dodatni napor uvećanja sopstvene ličnosti.
Tu je i naš nečujni vapaj za smislom uvek, a posebno u ovim teškim vremenima sve više i sve češće opominje da je smisao života ono što nam treba mnogo pre i mnogo više od korice nasušnog hleba, a to bi najpre mogla da bude ljubav, jer gladni smo je, čini se, više nego ikad pre.
Biti čovek, znači biti usmeren, biti upravljen na nešto ili na nekog- na smisao koju valja ispuniti.
I tako, promenite stvarnost, ako treba.
I nikada ne zaboravite da smisao u životu možete naći i kad se nađete oči u oči sa beznadnom situacijom kao njene bespomoćne žrtve, kada se suočite sa sudbinom koja se ne može promeniti, pa i da zahvaljujući tom pronađenom smislu, tragediju možete preokrenuti u veliko ljudsko dostignuće. Ponekad smisao ima čak i patnja, ali samo onda kad nekog menja na bolje.
Ali, kako biti čovek znači i biti usmeren na voljenu osobu, baš ovde bih da zastanem …
Jer od ljubavi smo i počeli.
Izdignite se iznad sebe i usmerite bar malo na one oko sebe. Možda neko nečujno vapi za onim što vi imate, možete i umete da pružite.
U tome je smisao, a dostupan je svakome.
Ali isto tako, svako ga mora pronaći sam.
Učinite to i vi, zavolite nekog do srži, pružite i primite ljubav u svoj njenoj veličini !
Budite „toplina koja prati svetlost“ odnosno snaga i motiv nečijeg življenja.
A ako ste to več, ostanite to s ponosom i dalje , to jest „neka toplina ostane još dugo nakon što svetlost ugase“. Ona to zaslužuje.
Comments
Објављено под TAJNISAN | Оставите коментар

Priča o radionici iz drugog ugla

via La Fantast&co !!! Priča o jednom duetu!

Објављено под TAJNISAN | 2 коментара

preživeti, živeti, boriti se, verovati, ulagati, davati, pružati … dati celog sebe …

preživeti, živeti, boriti se, verovati, ulagati, davati, pružati … dati celog sebe …

Uskoro će godina dana od kako sam napustila stari posao, i krenula put svog sna… per aspera ad astra  (preko trnja do zvezda) … Jedna godina na ovih mojih 40 je malo, dakle ono što sam uspela za ovu godinu jeste mnogo. A godina još nije gotova, računaću je od 1 aprila, dakle imam još vremena da zaokružim priču.

Ono što su meni zvezde i zvezdice danas je SLOBODA koju osećam u celom biću.

Da, puno radim, da nemam mnogo vremena za sebe ili prijatelje, da ulažem svu energiju u svoj san… pa zar to nije naj veća sloboda…

U radionici sam od 9 do 19h … i nije mi teško, ne osećam umor, radim, stvaram, kreiram … to je san …

Mislim da ne bih imala toliko elana i podršku da mi deca nisu dovoljno odrasla i samostalna pa to mogu sebi da priuštim. Iako mi mlađa stvara glavobolje ali to ide s njenih 11 g … ko mi kriv kad sam htela da budem mlada mama. Sa starijom štekam pare za fakultet u ovoj zemlji, sa kojim ne znam šta će posle, ali neka ide za svojim snom … ko zna gde bih ja bila da sam imala podršku da ostavrim svoj san, pa sad pod kasne dane to sebi ostvarujem … a čik da mi neko kaže da nisam uspela ili da neću … ovu tvdoglavu mazgu … teško …

„Znaš mama, jedna od dobrih stvari koje sam naučila od tebe je da nikad ne odustanem, ti si toliko uporna i tvdoglava, da za tebe ne postoje prepreke. “ – Alisa 17g

Pa kako onda da ne budem ponosna. Kako da sebe ne busam u grudi kao ona gorila iz onog filma 🙂

No da ne davim, radim na sajtu, u saradnji sa bivšom koleginicom, bivšom suparnicom, kako to smešno zvuči, ali zaista jeste tako … ljudski je grešiti … i ko zna koji nam se putevi susreću …

Pa eto zanima me šta mislite o dizajnu, greškama, svaka sugestija je dobra 🙂

https://fantastco.wordpress.com/

Joj šta bih još pisala, ali sad nemam vremena, moram u krevet i da smislim dizajn jedne samozvane modne dizajnerke .. al eto ima lovu, muža ili kefalo … vrag će ga znati …

 

Објављено под TAJNISAN | 4 коментара