U Studio Moderni ili tačnije Top-Shop kompaniji sam počela da radim pre 5 godina. Početci na svakom poslu su teški, treba se dokazati, naučiti osnove itd ali ovde su meni bili još teži. Kao čovek gledajući šta i kako se radi u kompaniji doživljavala sam kao gaženje sopstvenog ponosa. Rad pod uslovima koji su gotovo protiv svakog ponosa i realnog respekta prema radniku prvih par meseci sam gotovo preplakala svaki dan. Vremenom sam naučila ili se navikla da su ljudi zamenljiva brojka. Da su kupci lažovi i da im treba uvaliti proizvod koji nije dobar, ubeđivala sam samu sebe da verujem u ono što prodajem, na osnovu sklopa svoje ličnosti postavljala sam se prema kupcima kao prema pacijentima. Tačnije trudila sam se da im pomognem i pronađem šta je to što je njima potrebno. Tako mi je bilo lakše da se postavim i izborim. Moram priznati da sam ojačala i ogrubela radeći u toj firmi koja muze i radnike i svoje kupce i guta-proždire sve na šta naiđe. Ubedila sam sebe da su svi ljudi ogavni lažovi i manipulatori te sam se s toga i udaljila od svojih prijatelja. Svakodnevni razgovori sa nepoznatim licima kojima sam uporno i nekad bezkrupulozno pokušavala da uvalim proizvod koji mora da se rasproda zarad sopstvene existencije dovela me vremenom do totalne asocijalne ličnosti i osobe koja više nego što je mislila da će ikada, počela sam da mrzim ljude.
Iako je to bio posao u koji apsolutno nisam verovala iako sam pogazila sav svoj ponos i ubijala i trunku ljudskosti kod sebe, kao samohrana majka nisam imala izlaza niti drugu alternativu ostajala sam i vredno i uporno obavljala sve što se od mene očekivalo. Kako su godine prolazile videla sam kako ljudi i drage kolege pucaju, razboljevaju se, psihički pritisak i stres pod kojim se radi mnogima je bio nesnosan. Ljudi su odlazili i dolazili, jako mali broj nas je ostao duži niz godina. Kao vredan radnik nakon dve ipo godine rada kao operater i dobrih rezultata može se reći da sam unapređena. Mada unapređenje u normalnim firmama znači i bolju platu, ovde to nije slučaj. Naime bolja pozicija znači samo manje stresa ali i tanji novčanik. Pošto sam želela da sačuvam svoje zdravlje i prisebnost i budem bolja prema sebi i svojoj deci i drugima naravno da sam prihvatila.
Posao koji sam dobila jeste u neku ruku manje stresan tačnije, ista je doza stresa ali si pod manjim pritiskom. Jednako radiš sa ljudima ali ne samo za sebe i svoju platu već za kompaniju, tako sam ja to doživela i činila. Iako sam svakodnevno nailazila na primere nepravdi, prevare i manipulacije trudila sam se da savesno i odgovorno radim svoj posao.
Smatram da su me kolege veoma cenile, volela bih da mogu da posvedoče, i kao koleginicu i kao radnika koji je vredan, i kao čoveka.
No čovek se u takvoj kompaniji ne gleda. Gledaju se brojke.
Moje brojke i moji rezultati uvek su bili među najboljima. Ni jednog momenta se nisam uplašila ili bojala da ću izgubiti posao. Nikada ništa nije ukazivalo na to da bi mi se moglo desiti da ostanem bez posla ili ne daj bože u naj gorem slučaju da me vrate na staro radno mesto operatera.
Pre neki dan upravo to mi se dogodilo.
Bez ikakvog objašnjenja pod izgovorom reorganizacije firme dobila sam ponudu da se vratim u pozive.
Šok
Još pokušavam da se saberem i dođem sebi i dobro razmislim šta mi je činiti.
Tajnisan 
Nimalo zahvalna situacija. Bojim se da smo iz svijeta kapitalizma prihvatili najgore. Profit je radnika postavio ne u drugi plan, već u odsjek jeftini i zamjenljivi dijelovi za kratkotrajnu upotrebu.
Nadam se da ćeš nekako pronaći bolje mjesto za rad i egzistenciju. Kažu, jutro je pametnije. Ovaj put nek prenoći još jednu noć.
Pozdrav 🙂
Slažem se …
Hvala na podstreku i podršci.
Naravno kako vreme odmiče sve više uviđam da je upravo dobro što se tako i sada desilo. Nisam ni mislila da ću u toj firmi dočekati penziju. Radim i bavim se i drugim stvarima. Posla se ne bojim i naći ću ga sigurno mnogo bolji od dosadašnjeg.
Sretno u izboru novog zaposlenja. Ovaj put nek bude za dušu. Da ne iščili.
Pozdrav
Tanja dušo potpuno te razumem, i ja sam pre godinu dana bila baš u istom sosu, pa tačno znam u kakvoj si dilemi. Neizmerno mi je žao, što posle svega, prolaziš kroz ovaj pakao. Sve što si rekla u potpunosti oslikava rad i uslove u dotičnoj kompaniji. Uverena sam, da onaj ko te zna, taj će te uvek držati tu negde, kraj sebe, kao prijatelja, drugara ili boljeg poznanika. Onaj ko te ne zna, upoznaće te kroz tvoju kreativnost.
Ipak, ono što je, bar meni dobra strana svega, jesu mnogi dragi ljudi koje sam upoznala, kao i moć rešavanja prigovora… 🙂 o lošim stvarima neću pričati, jer me svakodnevno podsećaju….
I ko zna, možda je sad pravo vreme da konačno raspustiš svoja magična krila i vineš se negde, daleko, u visine, baš tamo gde pripadaš.
Draga moja, budi snažna, kao i uvek. Želim ti sve najbolje…. Čitamo se :-*
Hvala draga
Ja verujem u bolje sutra
i biće sve super
Istina je jedna: Ako nemaš leđa na j…o si. Bilo da su „leđa“ jaka veza, bilo da su bukvalno leđa da te natovare da radiš kao konj.