Kada mi nedostaje

Pisali su o ljubavi, o ženama, o strasti, o životu… Oduvek su pokušavali da daju neke svoje definicije postojanja. Pisci su svoje reči utkali na nebo večnosti, naučili su me da postojimo kad plačemo, kad se smejemo, kad ljubimo…
Pitam se – postojimo li i kada nam neko nedostaje?
Postojimo li i tada, kada se ne osećamo potpuno svojima? Kada nam fali onaj mali segment nas samih kada smo kraj nekog potpuni.
Nedostajati.
Predivna reč, ali samo onda kada ima happy end. Kada to isto čuješ i sa druge strane žice ili ekrana ili displeja.
Toliko je jaka da pobeđuje svako “volim te” i “želim te”, a opet, toliko slaba ako se čuva u sebi.
Negde u knjigama sam pročitala da kada ti neko nedostaje, verovatno i taj neko oseća isto. Kao da se misli sudare, prasak prostruji dušom i desi se čudo. Navodno, taj osećaj nikad ne vara. Teško mi je da poverujem u to, ipak, ako je i tako, onda on meni fali jedan dah više.
Od čega god da su krojeni ovi jesenji dani, ostaće upamćeni dugo.
Verujete li u igru sudbine, činjenicu da je sve podređeno nekom višem cilju koji uvek ne vidimo, da li smo svaki dan bliži pravom “ja”?
Kada mi nedostaje…
Navučem sunce preko oblaka, zaplešem i zapevam neku našu pesmu.
Mogu svakog dana više.
Stvaram i kada sanjam.
Pričam najiskrenije kada ćutim.
Iznova ga stvorim pred očima.
Onda podsetim sebe da nisam sebična i dopustim da mislim o njemu.
Zamislim svet po njegovoj meri i sebe u njemu.
Osetim ga među prstima i uvučem njegove poglede ispod kože.
Probudim se svakog jutra mislima nošena do mesta kraj njega.
Nazovite to komplikovanošću, etiketirajte sa “naivno”, uglavite dosije ovog slučaja u folder ludaka.
Kada treperite, ništa vam nije važno, jer svi smo mi nečije zvezde, ili ćemo to makar jednog dana postati.