Jutarnji sat

U rana jutra pri prvim zracima sunca što tiho se ušunjaju kraj mog uzglavlja i na zidu odigraju svoj prvi ples sunčeve sene kraj jastuka. Budi se moja misao o tebi Oče. Prva si misao, prvi udah i tvoja reč je prvo čega se latim jutrom. Ustajem i pristavljam kafu i dok u kupatilu spremam se za novi dan vidim tvoje tragove svuda u sebi. A onda mir i tišina uz opojni miris jake kafe. Nastaje naše vreme, nestaje svo vreme oko mene i tad osluškujem. Još jedan dan sa tobom, još jedno jutro, svojim koracima lagano ulaziš u moj svet i mene puštaš u svoje okrilje. Uz još jedan srk kafe u meni si zauvek. Tu u meni, na dohvat ruke, na moj tihi uzdah i po koju suzu oprosta što molim. Tvoje reči mi govore, tiho, snažno, jako. Telesno nestaje, samo moj duh slobodno šeta i uči svakim danom sve sigurnije korake na tvom putu. Znam kad si bio tu i ostao zauvek u meni, ostavio trag, kraj mene i iza mene, čuvajući mi leđa da ne pokleknem ponovo. I ma koliko ja pokušavala da svojim razumom objasnim sebi ono što me ispunjava, mir i spokoj toliko tražen, pružaš mi svakim danom. Hvala ti Gospode. Znam da je predamnom još borbi, krvavih koraka, ali i znam da si uz mene. Svaki moj naredni prostirem pred tebe, ti me vodiš. Ti lečiš moje rane i ja nastavljam dalje po užarenom uglju da koračam do tebe. Prizivaš me, oporavljaš moje slabosti. Kuješ okove svuda oko mene, da postanem vitez tvoj na putu svom. A ja ti to dozvoljavam i prepuštam se. Po prvi put u ovom životu puštam se, prepuštam svoje sve. Osetiš li to ? Oh da osetiš. Sve osetiš, zvezdo moja u meni. Čuvam te u sebi kao svetu tajnu, kao svoje sve. Do tebe dopiru i moja koplja otrovna, okupana u suzama moga bola, umivaš me u znoju moj tela, brišeš svojom blagom rukom sve sa mene. Osetiš me i voliš onako kako niko nikada nije, osetim ja tu ljubav, ovako tvrdoglava i jaka, kao stena, kakvom si me i načinio. I sve je tu, predamnom, jasno, uz tvoju reč sve ima smisao. Ja ljubim svoju bol, sažimam se s njom, pretačem u krvave boje, prebacujem reči, slažem ih, igram se, daješ mi tu slobodu detinje igre s tobom koja mi je toliko potrebna. Da opet budem čista pred tobom, jasna pred sobom i jaka pred drugima. Tvoje delo, nisam ništa drugo do tvoje delo Oče koji me vodiš. Koristim ono naj bolje u sebi što si utkao u mene. Teško je pisati o sebi, čak šta više ja samo prepisujem svoje misli, kradem osećaje i pretvaram ih nešto opipljivo, što će me podsećati na ove korake s tobom. Ali znaš ti to. I kao i do sada moja tuga, moj bol, moji strahovi i ožiljci odnećeš svojom prisutnošću. Jer da nisam osetila svu ovu bol, sažetost osećanja u sebi, bujicu emocija pri svakom novom susretu, jer da nema ove tuge u meni koja me gonila sve ove godine, da nije bilo toga, nikada se ne bi sreli. Ovako gonjena bolom i gorčinom tražila sam a nisam ni znala šta. Tek sada znam. Zato i pišem ove retke osećaje da ih nikad ne izgubim, da ostane trag. Jer ljubim te u sebi, iako boli, iako je teško. Ali ljubim svoje uplakane oči jer me oplemenjuju, jer me podsećaju i vraćaju u stvarnost i opominju me da pred tobom sam grešna. Daješ mi snagu da nastavim dalje baš onako kako ti to voliš. Zato svako moje novo jutro, svaki novi dan, isprepleteni sunčevim zracima, sastavljeni od umora, bola, predaje, snagom tvojom nabacim osmeh, podignem se jer si kraj mene… sve to isprepleteno korača iz dana u dan…iz noći u noć…ide ka tebi…svaka moja usamljena noć i svaka moja suza i svaki moj osmeh idu u nova jutra…nove dane…korak po korak…sve bliža tebi …i nekom našem jutru za kojim toliko čeznem….

molitva

Овај унос је објављен под TAJNISAN. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s