Spašavajući knjige

Volim najlon subotom. Kad imam vremena obavezno prošetam, bez neke preke potrebe za kupovinom. Nasmejem se doskočicama veselih prodavaca, svašta zanimljivo vidim, dobijem po neku ideju, inspiraciju, začudim se šta sve ljudi prodaju a ponekad zafali sagovornik sa kojim bih delila svoje impresije i misli. Dešava se da po nekad naletim na nešto zanimljivo po smešnoj ceni i kupim.

Spasavam uglavnom knjige. Da li ste ikada spasili knjigu?

Ja volim da spašavam knjige. Čuvam ih nakon čitanja, potpišem se u uglu kao da ih usvojim, obeležim da su moje. Imam vrlo lepu biblioteku koju želim još više da proširim. Možda jednog dana kada budem imala svoju kućicu u cveću, napravim i malu biblioteku sa radnim stolom. Moje malo utočište.

Pre par dana sam spasila jednu

„Molitve na jezeru“ – Vladika Nikolaj Velimirović

Prizvala me sama da je usvojim, za smešnih 100din dobila sam toliko blago u kome uživam danima. Želela bih sa vama da podelim par delova. Dve molitve su me posebno inspirisale i nadahnule pa ću za sada samo te dve citirati. Doduše još uvek nisam celu knjigu pročitala, štedim je kao kad uživam u omiljenom kolaču, zalogaj po zalogaj.

Neka i vama bude na Blagoslov

XVIII

Pokajte se od svojih puteva, stanovnici zemlje. Gle, oko Domaćina sveta bdi duboko u vama.

Ne verujte zavodljivim očima svojim, pustite Oko da vam osvetli put. Vaše oči su zavesa na Oku Božijem.

Pokajanje je priznanje pogrešnog puta. Pokajanje proseca novi put. Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: za onaj, kojim ide, i za onaj, kojim treba da ide. Više je onih, koji se kaju, no onih, koji skreću svoje kolesnice na nov put. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku-jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.

Šta vam vredi kajati se a stalno tapkati po starom putu? Kako nazivate čoveka, koji se davi i viče za pomoć a kad mu se pomoć ukaže ne hvata se za konop spasenja? Tako i ja nazivam vas.

Pokajte se od želje za ovim svetom i svim što je u ovom svetu. Jer svet je groblje vaših predaka, koji stoje otvoreno i čeka vas. Još malo malo i vi ćete biti preci želećete čuti reč pokajanje, no nećete je čuti.

Kao što vetar duhne i odnese maglu ispred sunca, tako će smrt odneti vas ispred lica Božja.

Pokajanje podmlađuje srce i produžuje vek. Suze pokajnika peru tamu sa očiju, i daju detinji sjaj očima. U moga jezera oko je kao u srne, vazda vlažno i dijamantski sjajno. Zaista, vlaga u očima isučuje gnev u srcu.

Kao nov mesec takva je i duša pokajnika. Pun mesec mora da opada, nov mesec mora da raste.

Pokajnik krči njivu svoje duše od korova, i seme dobra počinje da raste.

Zaista, nije pokajnik onaj ko tuguje zbog jednog učinjenog zla no onaj, ko tuguje zbog svih zala, koje je u stanju učiniti. Mudar domaćin ne seče samo onaj trn što ga je ubo no i svaki trn na njivi što čeka da ubode.

Gospode moj, pohitaj i pokaži nov put pokajniku, kada prezre svoj stari put.

XXXII

Vera Te moja vidi, Gospode.

Ona je svetlost i daljnovid očiju mojih.

Vera je moja osećanje sveprisustva Tvoga. Ona mi privija kolena k zemlji i uzdiže ruke k nebu.

Vera je moja dodir duše moje s Tobom. Ona pokreće srce moje na igru i grlo moje na pesmu.

Kad se lasta približuje, lastavčići se uznemire u gnezdu. Jer i na daljinu osećaju dolazak majke.

Vera je moja uznemirenost moja, jer Ti dolaziš.

Kad mi prijatelj piše pismo u dalekom gradu misleći na mene, i ja napuštam druge misli i mislim na prijatelja svoga.

Vera je moja misao koja o Tebi, što pokreće Tebe, Najelastičnijega, da misli o meni.

Kad se odvoji lav od lavice, zamute se oči lavu od tuge za lavicom.

Vera je moja tuga za Tobom, kad si daleko od mene, Krasoto moja.

Kad sunca nema, najstrašnije bure šibaju more.

Vera je moja utišanost bure u duši mojoj, jer svetlost Tvoja poliva me i umiruje.

Oči moje govoriše mi: ne vidimo Ga. A ja ih umirih rečima: zaista, niste ni stvorene, da vidite Njega no Njegovo.

Ništa od svega što je stvoreno ne može videti ni čuti Njega no Njegovo. Stvoreno vidi i čuje stvoreno. Samo rođeno od Njega može videti Njega. I samo rođeno od Njega može čuti Njega. Ne može slika videti slikara, ali sin slikarev može videti slikara. Ne može zvono čuti zvonoca, ali kći zvonolivca čuje svoga oca.

Oko Ga ne može videti, jer zato je stvoreno- da Ga ne vidi. Uho ga ne mož čuti, jer zato je stvoreno- da Ga ne čuje: Ali Ga vid može videti, a sluh čuti.

Vera Te moja vidi, Gospode, kao što rođeno vidi roditelja svoga. Vera Te moja čuje Gospode, kao što rođeno čuje roditelja svoga.

Bog u meni vidi i čuje Boga u Tebi. A Bog se ne stvara no rađa.

Vera je moja gnjuranje u bezdan duše moje i isplivavanje s Tobom.

Vera je moja jedino ozbiljno znanje moje. Sve drugo je dečije sabiranje šarenog šljunka po jezeru.

Vera je moja jedino ozbiljno zanimanje života moga. Zaista, sve je drugo komedija čula.

Kad kažem: dodaj mi vere, ja mislim: dodaj mi Sebe, Oče moj i Bože moj.

Овај унос је објављен под TAJNISAN и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s