Roman

Hajde da popijemo kafu

I

Spremala se da izađe u grad, ležerno obučena, farmerice i plava bluza, bele minđuše i beli končani bolero, ni previše napadno ni previše zatvoreno, taman njen stil. Tamara nije mogla više da podnese da vikende provodi sama, prihvatila je na brzinu poziv za kafu i popodnevnu šetnju. Još jednom je pogledala fotografije čoveka sa kojim se dogovorila. „Uf, dobar si, dobar“ pomislila je i gotovo na glas rekla, sklapajući lap top i izlazeći na sunčani hladan dan. Imala je još dosta vremena do zakazanog termina, koračala je lagano, razgledajući okolne stare fasade zgrada, centra grada, lica nepoznatih koji su prolazili to subotnje popodne.
„Ok, kafa i idem kući, nema teorije da se takvom frajeru dopadnem, sigurno će me obasuti gradskim poštapalicama u cilju da me izprovocira.“ Smišljala je neke mudre odgovore na izmišljena pitanja koja bi joj mogao postaviti, mala zbrka u ludoj glavici. Žensko ko žensko, „ali ne, ovoga puta neću odustati od svojih principa.“ Odlučila je da više nikada ne padne na priču, obećanja i slatke reči muškaraca koji su je pratili u životu. Sad mora biti drugačije, pa makar popila 1000 kafa sa totalnim neznancima, bar će pokušati. Bar će se zabaviti. Nije imala šta da izgubi.
Stigla je ranije, sela na klupu dovoljno daleko da može da vidi zakazano mesto a da ne bude primećena, da ima pogled kad stigne. Zapalila je cigaretu i uživala na suncu, bacajući pogled na ugao gde je trebalo da ga ugleda.
„Eno ga“ pomislila je ali nije bila sigurna, sačekala je da završi cigaretu i krenula u pravcu ugla dve gradske centralne ulice. „Hmmmm dobro je, nije nizak, nije ni bucko, a ni fotografije mu nisu stare više od deset godina, da to je taj,- vrpoljio se vadeći telefon i vraćajući ga nazad u džep zelene vijetnamke- da on je“ krenula je gledajući i smeškajući se, znala je da je najlepša kad je nasmejana, neka bar taj prvi utisak bude pozitivan. Za ostalo ćemo videti. Biće dovoljno uljudan da popije kafu, možda podigne svoj muški ego da je eto uspeo da sa par porukica izmami kafu i viđenje sa totalno nepoznatom ženom. I bolje je tako, beskrajna piskaranja nikada nisu vodila nikuda. Dopalo joj se baš zato što je bio direktan bez okolišanja. Pa videćemo.
Ušli su i seli u caffe, nakon zvaničnog upoznavanja. Miroslav je sedeo ležerno okrenut ka njoj, dok je Tamara i dalje bila po malo stegnuta. No priča je klizila, nije bio pun sebe kako je u prvi mah očekivala, veoma trezveno i jednostavno je govorio, čak i pažljivo slušao njena brbljanja uz žustru gestikulaciju i njeno mahanje rukama. Opustila se vrlo brzo i razgovor uz kafu je bio više nego prijatan. U par rečenica ispričane neke bitne i manje bitne stavke u životu, kao da ima vremena za detalje i ostala ispitivanja. Konobar je bio očajan, pepeljara se punila ali mladić je verovatno više obigravao oko stola mladih devojaka nego oko stola dvoje koji će samo popiti kafu.
Primećivala je način na koji je palio cigaretu, zipp upaljač, obično ga imaju samouvereni likovi i koji drže do nekog imidža, ali on nije bio previše nadmen. Šake su mu bile široke i odavale snagu a ispod crnog duksa ocrtavala su se široka ramena. Nos ni previše koščat ni previše širok, uvek je obraćala pažnju na nos kod muškaraca, ne kažu za džava kakav nos takav ponos. Usne su mu bile pune i odavale senzualnost, oči otvorene jasne bez sakrivanja pogleda. Sve je bilo na svom mestu, čak i način na koji izgovara slovo „L“ je bilo simpatično. Isuviše dobar da bi propustila priliku da zaista upozna bolje ovog čoveka. Posle par tišina u kojima se osetilo kuda sad? kako sad ? da li je tišina neprijatna? ne nije, sabiraju se utisci.
„Hajde idemo da prošetamo“ rekao je.
Koračajući kraj njega nije se osetila ni suviše malom, ni previše dominantnom. Šetnja se odužila u razgovoru oko nebitnih stvari, ćaskanje i razmena mišljenja i iskustava. Često se smejala, čak i na stvari koje nisu bile toliko smešne, ali nije mogla da se obuzda, bilo joj je prijatno i to se videlo.
Nije znala niti umela da proceni kako se on osećao, ali čim nastavlja da priča i ne umara se od njenih zapitkivanja nadala se da je sve ok. Korak po korak u zanosu nekog objašnjavanja zastao je i okrenuo se ka njoj. Nije ništa čula tog momenta skamenjena pred njim osetila je kako je strelja svojim pogledom, kao da joj ulazi u um i može da pročita sve misli koje se unutra nalaze. Sekunda koja je trajala toliko dugo da je mislila da će se onesvestiti ili u naj manju ruku baciti mu se u zagrljaj. Ostala je skamenjena, ništa nije učinila, da je koraknula ka njemu pola koraka samo, koliko su bili udaljeni, kolena bi je izdala. Taj osećaj klecnutih kolena nikada pre nije osetila.
Nasmešila se u sebi. Okrenula i nastavila da korača pokušavajući da se povrati i sluša šta joj to priča čovek pred kojim se osetila kao zbunjena devojčica.
„Tamara dođi sebi…da li je i on osetio nešto ili to samo ja umišljam u svoj glavi.“

kafa-300x299

II

Pegice, gledala je u svoje ruke tupo i zbunjeno čak po malo začuđeno, zar su već počele da se pojavljuju pege po rukama. „Straračke pege, kad pre u ovim govinama, ma ne, to je od sunca sigurno.“ Namazala je ruke kremom, pogledala se još jednom u ogledalo u hodniku i krenula na kafu sa drugaricama.
Nisu se dugo videle, svakoj se nešto izdešavalo ali treba to podeliti i uživo.
Violeta je već čekala, kao i uvek mirna, sa telefonom u ruci, Mila je po običaju kasnila. Tamara je pomno slušala Violetu kako je upoznala nekog i koliko ga je zavolela za relativno kratko vreme, koliko se dvoumila da li da se uopšte upušta u priču. Razvedena, samostalna i još uvek u želji da pronađe srodnu dušu, opekla se više puta pa je bila oprezna. Mada je u ovoj priči ona ta koja je vladala situacijom i često je ponavljala kao da samu sebe jača i uverava „on ne sme biti povređen“. Videlo se da joj je baš stalo i da joj ne predstavlja problem putovanje u Beograd. Gotovo je preskočila u tri koraka onu luckastu zaljubljenost i već je realno sagledavala stvari i situaciju sa konkretnim planovima. On je očigledno bio veliki emotivac i neka dobra duša čim je uspeo da je tako osvoji. Od silnog uzbuđenja što se napokon oseća voljeno u naletu je pokazivala njihove zajedničke fotografije i poruke koje su razmenjivali. Tamara je slušala sa osmehom na blagom licu i drago joj je bilo što je Violeta napokon srećna, prosto je blistala, tako zrače samo žene koje su voljene i ispunjene. Setila se ponora u kojima je bila kada je pokušavala da joj pruži iskrenu ruku prijateljstva sa par rečenica bodrenja, jer je zaista bila vredna žena. Videlo joj se u očima da je mnogo toga preturila preko svoje glave ali je i dalje bila ponosna i vesela, inteligentna žena koja je znala šta želi u životu. Sada ova preslatka plavušica blistala je od ispunjenosti i sreće koja ju je pratila poslednjih par meseci.
U tom je uletela Mila, sva u svojoj žurbi uz kratko izvinjenje što kasni, vrcava, uvek puna života. Naravno da je morala odmah da ispriča svoju priču, jer ona je zvezda, uvek bila i ostala. To je bilo simpatično, dok je objašnjavala i treptala svojim okicama uz nonšarlantno odmahivanje rukom. Pričala je kako je poslušala Tamarinu sugestiju i izašla uveče sa nekim likom koji se zbog nje zaputio čak iz Zemuna. Nije joj se mnogo svideo ali ajde da proba, da izađe iz stana i vrzinog kola u kome se nalazi već neko vreme u traženju posla i nemanja para i potrage za pravim.
„Ma seljačina, priča bosanski, to mi se ne sviđa. Veliki je i krupan i to je ok, ali kad progovori, ne ne nije to za mene, nervira me. A naj više sam poludela kad smo seli da poručimo piće. Ja sam naravno poručila mohito“ (mojito- zeleni ženski koktel) Mila je obožavala da bude dama“… a kad je on rekao da će to isto. Nakostrešila sam se i onda sam bezobrazno okrenula priču i non stop ga pokopavala i provocirala. Ali zamislite nije uopšte reagovao. Sa svime se slagao, sa svim budalaštinama koje sam mu govorila…kakav seljak…“
Tamara je počela da se smeje zamišljajući velikog bosanca, kao od stene odvaljen, sa čašom na stopicu zelenog koktela u ruci.
Mila je bila isprovocirana kao da je još uvek besna i na sebe i na njega. A onda rukom lagano sklonila dugu crnu kosu sa ramena i rekla „Seljačina baš me briga, bar sam izašla i slikala se. Jeste li videle moje nove fotke?“
Bila je beskrajno simpatična u svojim luckastim izjavama sa tim njenim stavom novosadske damice.
Ali slika zemunca bosanca koji zblenuto bulji u njen dekolte i poručuje mohito totalno sluđen šta ga je snašlo, potvrđuje svaku njenu reč, bila je tog dana slika na koji su se sve tri smejale.
„Ma da si rekla da želiš da se zamonašiš on bi i to prihvatio.“ Prokomentarisala je Tamara uz širok osmeh.
Zamonašiti Milu bilo bi totalno suludo. Ženu punu života, slobodoumnu i brbljivu bilo bi gotovo nemoguće zamisliti kao smernu monahinju.
Kafa je protekla u smehu, čavrljanju drugarica i komentarima koje dobro da niko drugi nije čuo. Žene su sto puta gore u komentarisanju muškaraca nego što će to ikada biti hvalisavi muški rod.
Tri drugarice su se posle par sati rastale uz cmoktanje i poglede, čujemo se, pišemo se i vidimo opet nekom prilikom.
Tamara nije spominjala Miroslava, samo je rekla da je upoznala nekog zanimljivog, pa videćemo. Violeta je već znala deo pričice i prećutno klimnula glavom uz „Obećava“ i njen mek osmeh.
Rastale su se i Tamara je krenula u svoj stan, vrteći film o razgovoru koji je protekao u smehu. Setila se Mile i velikog zemunca-bosanca sa koktelom u ruci, veselo se nasmejala samo za sebe, i ušla u stan.
Skuvala pravu kafu i sela da proveri mail-ove.
-„Ej Ćao. Kako si ?“-
Videla je poruku u inbox-u od bivšeg.
„Šta se sad javlja. Šta ga briga kako sam. Odlično sam. Nije morao sada da mi kvari svojim pitanjima dan.“ Na momenat je bila besna i osetila se glupo, no nije prvi put da joj se bivši javljaju posle nekog vremena sa nekim glupim povodom za razgovor i uglavnom da joj se izjadaju kako im ne ide baš dobro u životu. „Pa šta sad hoće, ne zanima njega kako sam ja. Niti mene zanima kako je on sada, niti želim da ga povređujem iskrenošću da mi je odlično, pa još i da izigravam psihologa tešeči ga i bodreći ga da će sve biti dobro. Šta se koji andrak sada javlja posle toliko vremena. Što se onda nije pitao kako sam, sad mu to sigurno nije važno.“ Zatvorila je davno ta vrata iza sebe i stavila tačku. Zarekla se da više nikada neće pogaziti svoju intuiciju. Pogledala još jednom poruku i kliknula na iksić. Nije ništa odgovorila, niti će. Nema tu više šta da se priča. Javiće se opet, garant, postalo je simptomatično to javljanje bivših i nije više želela da bude fer i drug, pozitivac koji izvlači najbolje iz ljudi, čini usluge, sad, bez i malo griže savesti nije odgovorila na glupu poruku.
Sklopila je lap top i otišla da gleda film.
„3metra iznad neba“ – „odlično, to mi sada treba“

III

120d71c24ad99a4721206ec7036d0948

Dan je bio kao i svaki drugi, ali za Tamaru je bio drugačiji od svih. Danas bi njenoj majci bio rođendan, izgubila ju je pre par godina iznenada u snu. Nije želela da odlazi na groblje, nije volela takva mesta, baš kao u Besmrtnoj pesmi Mike Antića “Nemoj ići na grobla nećeš razumeti, groblja su najcrnji vašar i crno pozorište.” Znala je da Ona nije tamo i nikada za sve ove godine nije se prijatno osećala kada je morala da ode. Gledala bi u zemlju i crvenu ružu iznad pepela koji je pokrivao to tužno mesto, bez osećaja. Nije bila ni tužna ni potištena u takvim momentima, prosto je bila prazna, otupela su i ogrubela osećanja.
Ostala je duže u krevetu tog jutra ispijajući kafu, ušuškana u braon zeleno ćebe, obema rukama držeći veliku šolju punu toplog braon napitaka, čupava i još u pidžami, nije joj se ustajalo. Neka dan prođe mimo nje.
Ipak je spremila na brzinu doručak, napunila kadu punu pene, opustila se malo uz mirise i toplu kupku u kupatilu.
Setila se majčinih poslednjih reči koje joj je uputila te poslednje noći kada su se čule telefonom
“Ne brini ništa, živi svoj život.”
Kao da je znala da se više nikada neće videti. Bilo je čudno da joj tako nešto kaže, još onda, uvek je bila brižna i po malo prekorna, ali poslednje reči bile su oslobađajuće.
Sela je na krevet, prelistavajući fotografije i dajući sebi oduška u plaču, suze su same klizile, nije mogla ništa da učini protiv toga. Ma koliko puta duboko udisala da se povrati i smiri, slike su se same nizale, sećanja navirala, i znala je da je tu, da nije na onom turobnom mestu praznine, već upravo tu kraj nje, gleda je i mirno stoji. „Moraš biti jaka, snagu nosiš u sebi, vredna si, koračaj hrabro.“ Zapalila je sveću kada se malo smrila, uzdahnula zatvarajući album.
Jedna od stvari koja ju je umirivala jesu lagani potezi četkice pa je nalakirala nokte na nogama i rukama, tamno crvenom nijansom zrele trešnje, posmatrajući koliko ima iste šake i prste poput mame.
Nije joj se ostajalo u stanu sama, nešto ju je teralo da izađe i prošeta, pokrene se sa željom da upije u sebe tad dan, dan kao i svaki drugi. Od onog osećaja apatičnosti prelazila je u patetiku do krajnje vedrine.
Pustila je glasno muziku i počela da sređuje stan, brišući prašinu đuskala je njišući svojim bokovima, pevušila, okretala se na jednoj nozi, skakućući po malom stanu, izvodeći pokrete ogrnuta kratkim bade mantilom koji se uvijao oko nje kad god bi se okrenula. Stančić je bio sređen za tili čas, ponovo svetao, veseo i prozračan. Pogledala je fotografiju na polici „Vidiš da sam dobro.“
Sad je mogla slobodno da išeta na ulicu i pogleda dan u oči, dan kao i svaki drugi. Obavila je kratku kupovinu i prošetala po kvartu jedan krug shvativši koliko joj se ne biva sama, ali oču su joj bile natečene od suza pa se brzo vratila u stan. Dobila je poziv od druga da dođe do njega ali joj se nije išlo. Još jedna priča o jednom te istom, vrtenje ploče, ista pitanja su je vremenom gušila, tako da je kulturno odbila poziv. Drugarice joj sada nikako nisu trebale, one bi je ispitivale i prisilile da priča o onome o čemu nije želela tog dana. Ma koliko imala potrebu da dan posveti sebi i bude sama sa muzikom i mislima, isto toliko je i osećala potrebu da ne bude sama.
-„Devojčice šta radiš? Kako si?“- pročitala je sms od Miroslava. Laki osmeh joj je zaigrao na uglu usana. Lepo od njega, slatko je to „devojčice“ iako je odavno bila žena, simpatično je takvo obraćanje. Mada je bila sigurna da je mnoge druge prethodne tako zvao, nadimci tih vrsta su karakteristični i muškarci ih često koriste, i sama je to činila, određeni epiteti, nadimci umesto imena koristili su i jedni i drugi, tipično ali simpatično. Retki su bili oni koji su imali originalne nadimke, uglavnom su to bili malena, devojčice, lepa ili tome slično. Odgovorila je dodajući nadimak koji nikada pre nije koristila, neka bar njen osećaj bude drugačiji.
-„Dečak 🙂 evo odmaram, sređujem stan, završavam nešto pa planiram u šetnju malo, želiš li samnom.“
-„Već sam se dogovorio sa drugom a i grlo me nešto boli pa sam sav nikakav.“
-„Ok, drugi neki dan, lepo se provedi.“
Odložila je telefon, pustila pesmu koja joj je prijala tih dana i nastavila dan.
Nakon petnaest minuta telefon je zazvonio.
-„Ej devojčice kako si, imaš vremena? Hoćeš da odemo na čaj negde?“- čula je duboki Miroslavov glas sa druge strane. Oh kako ima dobar glas preko telefona, bas, smiren i samouveren, sva se naježila od onog „devojčice“.
-„A drug, zar ne ideš kod njega?“
-„Ma sa njim mogu i drugi put. Odgovara ti da dođem po tebe za sat vremena? Idemo negde na čaj.“
-„Može, super, dogovoreno.“
-„Ok devojčice, vidimo se.“
Bila je spremna za pet minuta, ne za sat vremena. Obradovala se tom iznenadnom pozivu. A onda je skuvala čaj, spakovala dve velike šolje, termos i malo ćebe za izlete u tašnu i bila je spremna. Pogledala sebe u ogledalo da proveri da li se još uvek vidi da je otečena i da je plalala jutros, nije se primećivalo, nije želela da on to primeti.
-„Slušaj, ja sam skuvala čaj i idemo negde kraj Dunava, ne biva mi se u nekom zagušljivom lokalu među ljudima. Može?“
-„Može, kako ti kažeš, ali kako ćemo, da pijemo čaj u kolima?“
-„Ništa ne brini, idemo.“
Vozio je sigurno i obazrivo, pogledavši je par puta uz osmeh, čavrljajući i ispitujući je kakav je dan imala. U menjanju brzina, stisnuo joj je koleno kao da je zadirkuje, na njen komentar da joj se nije ostajalo samoj. Vrlo brzo su pronašli mesto na potpuno drugoj strani keja od onog od pre par dana.
-„Na sve si mislila.“- rekao je smešeći se dok je ona postavljala prostor da sednu.
-„Piješ slatku kafu, pretpostavljam da onda piješ i sladak čaj.“- rekla je pružajući mu punu šolju toplog čaja, dok je sedao kraj nje, poljubila ga je u ugao usana.
Dan je prošao.

IV

Imala je tešku i napornu nedelju, jedva je čekala vikend da malo odmori. Pored posla, svaki dan je sebi zadavala nove zadatke da uradi i zaista se premorila. Bio joj je potreban predah. Roj u glavi i trka sa vremenom koje joj je klizilo niz ruke, ali uspevala je sve da pozavršava. Za vikend nije imala poseban plan.
Predložila je Miroslavu da se vide. Dogovorili su se za subotu veče verovatno. I on je bio u haosu i nekom čudnom raspoloženju. Odmorila je i dozvolila sebi da malo predahne, subotu popodne je počela da se sprema očekujući da će se Miroslav javiti kad odmori i da će se videti uveče. Ali poziva nije bilo. Čekala je strpljivo završavajući poslove kojih se prihvatila, ali ni poziva ni sms-a nije bilo.
Hiljade misli po glavi, možda je zaspao, ok javiće se sutra, možda je nešto iskrslo, možda se predomislio, možda ovo, možda ono. Nije se usuđivala da ga pita šta se dešava niti da potencira viđenje ponovo ona. Nisu se ničim obavezali da to baš mora da bude subota ali ipak bio bi red da se javi.
Nije se javio. Cela subota popodne je prošla u Tamarinom iščekivanju poziva ili neke poruke, ali ništa. Nije ni ona poslala poruku ovoga puta, više iz inata nego iz prave želje.
Bes i ravnodušnost uskomešano su se gomilali u njoj. Pao je već mrak i bilo je kasno. Od dogovora i susreta ipak ništa.
Pa dobro ako je tako.
Ustala je, našminkala se i obukla za veče kao da ide negde, šetala je ulicama grada potpuno sama sa svojim mislima. Bilo bi dobro da joj je bicikli u voznom stanju i popravljen, definitivno bi joj prijala vožnja sa svim tim mislima.
“Zaista nije ok. Dobio si ovaj put žuti karton, za ovo ne javljanje. Već sam ti u par navrata napomenula da mi ne prija kada se ne javiš. Ovo stvarno nije bilo potrebno, ja sam predložila, inicirala viđanje i ti se posle dogovora ne javiš. E pa dečače gadno si se prevario ako misliš da ću da trčim za tobom. Oprostićeš mi ali ja sam navikla da mene vijaju, ne ja njih, tako da to možeš slobodno da pripišeš mojim manama. Ne da nema teorije, već nema šanse da ti se sada prva javim. Ne sviđa mi se ovo ni malo. Ako si zaspao, ok javićeš se sutra ali očekujem ozbiljno izvinjenje, a ako se ne javiš ni sutra onda stvarno nema nikakvog smisla. Pa ako mi sada na početku smeta ovako nešto, šta će biti kasnije. Volim ja svoju slobodu ali zaista nije fer ne javiti se makar….”
Ređala je rečenice u glavi koje bi mu rekla ali ih verovatno nikada neće izgovoriti naglas. Gotovo da se svađala sama sa sobom koračajući ulicama grada.
Prolazeći pored bioskopa videla je plakat za film koji je dugo čekala sa jednim od njenih omiljenih glumaca. Ušla je, kupila kartu, kokice, šveps, zavalila se u crvenu fotelju bioskopske sale očekujući početak filma.
“Ko bi rekao da ću ikada ići sama u bioskop. Ma ko ga šiša, jednom se živi. Neću dozvoliti da mi njegovo ne javljanje pokvari subotu veče.” Po završetku filma kada su se svetla popalila i ljudi počeli da ustaju i izlaze, primetila je da su svi u parovima ili u grupicama. “Da li je moguće da sam jedini izrod na ovoj planeti koji ide sam u bioskop.”
Pri izlasku osetila je tapšanje po ramenu.
-”Tamara kako ti se svideo film?”- okrenula se i videla lika iz srednje škole, poznanika, drugara jednog od njenih srednjoškolskih ljubavnih avantura, sa nekom malom pod ruku.
-”Pa mogli su i bolje, nije loše ali očekivala sam više. No očekivanja nikada nisu ispunjena.”- nasmešila se – “Nikada ne treba ništa očekivati, onda bolje ispadne. Bar je Jack glumio, pa sam u njemu uživala.” Rekla je Tamara pokušavajući da se seti kako se lik zove. On je njeno ime zapamtio pa joj je bilo malo neprijatno što nije mogla da se seti njegovog imena.
-”Ovo je Marina” – predstavio je devojčurak pored sebe – “Sa kim si došla?” – rukovala se sa smeđokosom devojkom nalik na hiljade istih koje su šetale gradom.
-”Solo, prolazila sam pored bioskopa, videla plakat i ušla.”
-”Koji si ti lik, tako nešto samo od tebe čovek može da očekuje.”-nasmejao se- “Mi idemo na svirku posle, hoćeš sa nama? Znaš ko svira bas u klubu?”- zastali su dok je Tamara palila cigaretu pokušavajući da seti kako se lik zove, sad ako joj lupi neko ime a ona nema pojma ko je, niti uspe da poveže sa slikom, biće veselo, zona sumraka. Dešavalo joj se i pre da ima crne rupe u sećanju, pogotovo iz perioda srednjoškolskog ludila, alkohola, žurki, duvki, svirki i stotone ljudi koje je upoznavala u tom periodu. Nije nikako mogla da se seti sada imena. Setila se samo scene kada je sa njim i tadašnjim momkom pevala Pašićevom ulicom, urlali su svo troje :”Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude, ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu našu decu. Pogledaj me, o pogledaj me očima deteta…” Vrištali su i urlali ulicom, polu pijani, posle jednog dobrog džokavca ispred Atrijuma, noć kada je Mladenović preminuo. U njegovu čast su budili ljude kasno te noći, urlajući – “Čujem vrati se, čujem ostani, čujem vrati se, ne idi, ne idi …” Ali imena ovog lika sa ovom klinkom pod rukom nikako nije mogla da se seti.
Prostrujao joj je telom žig života koji je u tom sećanju ostao kao osećaj potpunog buđenja i mahnitog udisanja mladalačkog života.
-”Ko? Ne znam.”- pitala je.
-”Robert svira bas. Hajde sa nama. Biće mu drago da te vidi, možda i mene počasti pivom kada bude video koga sam doveo.”- nasmejao se, dok je devojčurak prevrnula očima. Očigledno nije volela da on popije ili nije volela zagušljive klubove u kojim sviraju matori rokeri.
-”Još uvek svira! To je divno. Pa prijala bi mi čaša vina”- rekla je Tamara koračajući sa njima u pravcu kluba gde je svirao bas njen momak iz srednjoškolskih dana.
Setila se kako je njoj svirao kada su bili klinci. Koliko je prošlo, deset, dvadeset godina ako ne i više od kako ga nije videla, pa nije ni čudo što ne može da se seti imena ovog lika.
U to vreme, probe u garaži, piva i vina na sve strane, uvek bi se našao neko da sve začini nekom od smešnih cigareta, lake druge su u tom periodu devedesetih bile lako dostupne svima. Bilo je lepo bar na momenat vratiti se u taj period ludog i burnog života. Kada je mislila da je ceo svet njen i da u životu nema prepreka za ostvarivanje snova. I onako bi bila sama kući, ne bi uspevala da zaspi, ovako čaša vina će joj prijati posle ovakvog dana, a i biće joj drago da vidi Roberta posle toliko vremena.
Te prve srednjoškolske ljubavi su uvek nekako posebne. Zauzimaju neko drugačije mesto u sećanjima. Bilo da je prvi poljubac, prvo zaljubljivanje, prva cigareta, prvo pijanstvo, prvi peting, prvi seks, prvi raskid kada te ostave, prvi raskid kada ti ostavljaš. Sa smeškom se setila prvog pisma koji je dobila od Roberta dok je bio u vojsci. Ona je njemu bila prva koja je raskinula sa njim, ne seća se više ni razloga. Ali se setila pisma vojnika koji misli na nju. Dugo je čuvala to pismo koje bi čitala kada su nju ostavljali neki drugi. I setila se kako su se zajedno smejali svemu tome kada su se sreli sasvim slučajno pre desetak godina na nekoj svirci.
Ulazeći u polu prazan klub čula je “pogledaj me, o pogledaj me očima deteta…” nasmešila se sebi i svojim mislima i sećanjima koja su je obuzela u tom momentu. Pogledala u pravcu improvizovane bine u ćošku malog kafe-a, videla Roberta zadubljenog i zaljubljenog u svoj bas. Zastala je, blago mahnula i podigla čašu vina nazdravljajući Robertovom pogledu kada ju je primetio, osmehujući se i pridižući se na barskoj stolici da ispravi leđa uz vidno iznenađenje i njegov širok osmeh.
Bilo joj je drago što vidi ovog čoveka nakon toliko godina, nije se mnogo promenio, par sedih po kovrdžama i stomačić u tim godinama, sasvim prirodna stvar, ali opet u svom elementu sa gitarom u svetu muzike ostao je isti dečak od pre dvadeset godina u njenim očima.
Kretala se lagano u ritmu, pijuckajući vino, dok je smeđokosa devojka vidno nadurena sedela pored a lik čijeg imena nije mogla da se seti išao redom i javljao se gotovo svima, očigledno domaći u klubu.
-”Zar je moguće, da ću tebe baš danas videti. Otkud ti lepotice.” gotovo je viknuo Robert prilazeći joj šireći ruke da je pozdravi drugarskim zagrljajem.
-”Pa evo me, priča se po gradu da ovde svira bas jedan mnogo dobar muzičar, pa sam svratila da proverim glasine.” – rekla je uz osmeh zagrlivši ga.
Bio joj je drag taj čovek, lepe uspomene su zajedno delili i ne bi bilo dovoljno ni sto pauza da se ispričaju.
-”Ostaćeš do kraja? Ajde kad završim idemo na piće da se lepo ispričamo.”- predložio je vidno uzbuđen što je vidi.- “Ništa se nisi promenila.” – namignuo joj je, tapšući bezimenog lika po ramenu u znak javljanja, odlazeći nazad na binu, sedajući na barsku stolicu, nameštajući remen za bas.
„Nije dotakla ništa što bi moglo da boli, njene ruke su bele kao led, njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje…” zatutnjalo je po malom lokalu. Nasmešila se i ostala plešući kraj stola, pored čaše vina.

images (1)

V

Razgovor sa Robertom je prijao, čavrljanje i prisećanje prošlosti, nekih davnih sećanja i događaja bar na momente su oboje vratili u ono doba kada su bili bezbrižni klinci, buntovnici bez razloga, kako su se i sami nazivali. Robert se oženio u međuvremenu i razveo nakon par godina. Pričao je o devojci sa kojom je pokušavao da ima porodicu ali ona nije bila spremna na to, njenom nerazumevanju njegovih potreba, drugačijem poimanju sveta i života, ipak je bila dosta mlađa od njega a on se oženio misleći da je to normalan sled događaja.
-„Vaspitani smo tako, ali očigledno da svet ne ide u tom pravcu niti istim koracima kao mi.“-rekao je.
Volela je njegove filozofske izjave o kojima je posle satima mogla da polemiše sa njim. U većini stvari su se slagali samo su na drugačiji način definisali.
-„Prelomio sam kada sam saznao da je abortirala, sasvim slučajno sam čuo razgovor nje i one veštice, njene majke i kada sam je pritisao, priznala je. Tada sam pukao, to je bila poslednja kap.“- pričao je o tome i videla je maglu u njegovim očima koju je pokušavao da sakrije iza grubih reči. Slušala ga je pažljivo i sama pokušavajući da se postavi u njegovu situaciju.
Bombrdovanje, njegov odlazak na Kosovo, „čišćenje“ kako je to sam nazvao, veruje da je naj više uticao na njegova razmišljanja i stav u životu. Tu stranicu života je brzo preleteo spuštajući pogled, lagano paleći cigaretu, ispijajući veliki gutljaj piva.
-„Znaš, doživeo sam stvari koje ni naj gorem neprijatelju ne bih poželeo. Ne možeš ni da zamisliš. Niko ne priča o tome, neću ni ja. Zakopao sam taj deo i dete bi mi bilo odličan povod i moj smisao, neko ko bi bio moj ključ da zakopam i zauvek zaboravim.“- slušala je tog dečaka sa tamnim kovrdžama i krupnim tamnim očima – „A ona mi je to oduzela, zbog svoje glupe karijere.“ – zastao je, sa gorčinom okrenuo pogled na drugu stranu kao da pokušava da odgurne taj turobni osećaj daleko od sebe.
–„Nego šta ima kod tebe Tašo? Šta si ti pametno delala sve ove godine?“
-„Joj, moj život je jedna zamršena zanimljiva priča, ali mnogo komplikovano sada da ti objašnjavam.“ – rekla je. Želela je da mu sve ispriča, ne samo njemu već čitavom svetu po nekad, što zbog drugih, što zbog sebe, ali u ovom momentu je osetila da bi priča otišla u potpuno drugom pravcu a znala je da Robert ima potrebu da se sa nekim ispriča onako potpuno bez skrivanja karata i videlo se da mu prija to otvaranje, zato je završila sa tim pitanjem –„Pričaću ti sigurno jednom prilikom, ne sad.“- Zapalila je cigaretu, ispila gutljaj vina.
–„Šta sada radiš? Čime se baviš?“- I baš kao što je i očekivala nastavio je da priča. Posle rastave je krenuo krah za krahom. Nakon par meseci, firma u kojoj je radio se zatvorila, tražio je drugi posao, pa treći dok napokon preko neke veze nije upao u neku fabriku-kompaniju, ali i to je sve bilo na staklenim nogama. Posledice koje je osetio po sopstveno zdravje ni malo mu nisu išle na ruku, a novca nikada dovoljno, dok ih eto pre par meseci nisu maltene pola otpustili. Tako da sada valja neke muzičke uređaje preko burazera iz Mađarske. Kaže da ima sreće što još uvek poznaje ljude iz tog svet pa uspeva da pregura. Inače ne zna kako bi.
–„Ko bi rekao da ćemo ovako završiti. Koliko smo lepih snova imali. Ja da postanem slavni muzičar, razbijam gitare po velikim binama, putujem po svetu i odvaljujem ribe, ti slikarka u velikom prostranom ateljeu na vrhu nekog nebodera u Parizu. Eh…“- nasmejao se i podigao flašu u to ime, nasmešila se na ove njegove reči.
-„Dečiji snovi, ali nismo još završili, nemoj tako. Ko zna šta nas čeka iza ugla, tek smo počeli. Ima još mnogo pred nama, sada smo iskusniji, pametniji, oblikovali smo snove. Eto ti još uvek sviraš, nisi odustao od snova.“
-„Uvek sam voleo to kod tebe, što umeš tako vedro da gledaš na život i svet na bolji način.“
-„Pa moram, ko će ako ne ja sama. Pre par godina kada sam shvatila da sam samo sitna riba u ovom moru plavom, bar ću da imam vedre boje po sebi i plivam u cik cak da bi mi bilo zabavnije.“- rekla je uz smešak, nasmejao se i Robert uhvativši je za ruku
–„Znaš jedan od naj težih saznanja u životu mi jeste bio upravo taj“- nastavila je da priča izvlačeći ruku i paleći cigaretu kao da nije ništa primetila- „Kada sam spoznala da sam samo brojka. Samo onaj JMBG u čitavom ovom sistemu. Drugačije su me vaspitali i kući i u školu su nas učili drugim pravim vrednostima, sada se to izgubilo. Što pre shvatiš da svet ne funkcioniše tako, već si samo jedan mali štafić u čitavom aparatu, pa ako uspeš da budeš zubčanik u čitavom tom spletu, to je odlično, ipak si nešto ili neko ko pokreće. Nije važno, neka to bude samo za uzak krug ljudi, ali je ipak nešto. Eto kada bih ja ponovo čula EKV ako ne sa tvog basa noćas. Učinio si posebnu, odličnu stvar, drugačiju noć, jutro več“- nasmešila se pogledavši napolje, svitalo je
–„Uticao si na mene, moj osećaj. Možda to jeste za sitnu lovu, ali novac uvek dođe i prođe, osećaji ostaju, sećanja. Naj lepša sećanja ne možemo nikada novcem platiti, niti njime možemo zaista nekog usrećiti, materijalne stvari su prolazne. Onog momenta kada sam shvatila da globalno ne mogu da utičem na to da ljudi budu bolji, bilo mi je lakše i pomirila sam se sa tim, oprostila sam i samoj sebi tu nemoć. Jedno vreme sam mislila da su me potpuno pogrešno učili, da ono Pošten, Iskren, Odan, Napredan, Istrajan, Radan ne pije vodu u ovom svetu više. Osetila sam na sopstvenoj koži i videla izvitoperenost, kako laži i mahinacije, manipulacije imaju mnogo veći uticaj nego ja sama. Ali prosto ne mogu da idem prostiv sebe. Ok, uklopiću se, ali moju bit, moje biće, teško da će promeniti. Niti želim, niti dozvoljavam. Ima divnih ljudi na ovom svetu, njih treba čuvati, one loše skoni u stranu, ne misli na njih.” – slušao je njene reči, uplela se u priču pokušavajući da mu u par rečenica objasni i pomogne da tu gorčinu koja se još uvek videla na njemu malo ublaži.
–“Učinio si sve, dao si sve od sebe, spoticale su nas okolnosti, ali išao si dalje. To jeste ono pravo, nisi se predao, niti upao u kolotečinu. Onog momenta kada prestanu da nas dodiruju globalne stvari i živomo za danas, za sad, ovog momenta, onda zaista živimo. To što je iza nas, prošlo je, ono što je ispred nas, doći će, ali mi živimo sada, ovog momenta, ovo jutro.” – ispila je poslednji gutljaj vina iz čaše, ustala
–“Hajde, idemo u svitanje. Svanuće divan dan za nas.”

VI

Miroslav se javio tek u nedelju uveče, sve sa smajlićima i tepanjima, kao da ništa nije bilo. Rekla mu je u jednoj rečenici da se nije lepo ni prijatno osećala zbog njegovog ne javljanja, da se to prosto ne bi ponavljalo. Nije dobila izvini ali se nadala da je uklavirio.
Još jedna radna nedelja je prošla a Miroslav se nije javio opet tri dana. Sada je već ključalo u njoj, na sve strane, ali je ipak ostala prisebna i dosledna da mu ne piše ništa. Shvatila je to kao njegov signal nezainteresovanosti ili prosto bezobzirnosti i nastavljala dane dalje nadajući se da će se dečak ipak javiti. Osećala se poprilično glupo i jedina osoba sa kojom je mogla trenutno da razgovara o svojim nedoumicama bio je Brane, brat po datumu.
Braneta je upoznala pre par godina iako se nikada nisu zvanično upoznali dugo su komunicirali I postali veoma bliski prijatelji. Rođeni su istog datuma, iste godine samo u drugim gradovima bivše Jugoslavije. Brane Mostarac i Tamara imali su veoma slične, gotovo identične životne price, karakter, narav, misli takođe. Kada bi razgovarali imali su osećaj da pričaju sa bratom-sestrom blizancem u ogledalu. Oboma su značili razgovori i uvek su bili maksmalno iskreni jedno prema drugom. Znali su najskrivenije tajne jedno o drugom i mogli su slobodno, bez uvijanja ili pakovanja da razgovaraju o svemu.
Naravno da je Brane prvi saznao kada je Tamara upoznala Miroslava. Sada je morala da čuje od njega šta on misli I da li pametno reaguje. Na neki način prosto I sebe da preispita.
-“Šta ćeš uraditi sa žutim artonom?” – pitao je našalivši se čim joj je video izraz lica preko skype-a
-“Ne znam šta da radim, nisam pametna. Sačekaću da vidim. Ne bih da ga pritiskam ali me sve ovo jako nervira. Prosto ne znam kako da reagujem. Šta da radim?”
-“Sačekaj, sigurno postoji neki razlog zbog čega se ne javlja. Muškarci ne vole kada ih pritiskaju ili gnjave, dobro si postupila što čekaš ali je i normalno što te nervira. No tek je početak ne poznajete se dovoljno. Mada zaista nije ok da se tako ne javi ako ništa drugo bar da obrazloži da je u gužvi. Kapiram te skroz ali bolje sačekaj malo, bar bih ja tako uradio. A posle pitaj lepo otvoreno, nemaš šta da izgubiš, niste klinci I verujem da će ti reći iskreno. Ti si extra žena I nema razloga da ne budeš srećno zaljubljena. A ako on nije taj, doči će neki drugi. Ajede seko osmeh na lice da te vidim.”
Nasmešila se I drago joj je bilo kada je čula da ima podršku i razumevanje u bratu po datumu.
-“Ipak me nervira sve to, ne volim te igre mačke I miša. Otvoreno, jednostavno, iskreno, nema tu neke velike filozofije. Pogotovo što sam skapirala da je online a meni se ne obraća, ipak izgleda da to nije to. Tako da je možda ipak bolje da ja nastavim dalje.”
Prošla je čitava nedelja, dečak se nije javio čak ni na njen otvoren poziv i želju da se vide, Tamara se gotovo pomirila s tim da je gotovo. Dva tri lepa viđenja, bez nekog posebnog fluida osim možda njenog bojažljivog srca da se upusti u nešto i ispuni svoje slobodno vreme. “Kako god idemo dalje” govorila je sebi. Došao je i utorak kada je znao da je slobodna, nije se javio.
Ali su zato svi drugi bili veoma uporni da sa njom popiju kafu. Po ko zna koji put je odgovarala i bila maximalno kulturna na pozive. Sa nekima je duže razgovarala i već ih poznavala, videla sekvence koje joj definitivno ne bi odgovarale pa se trudila da izbegne dalje insistiranje na kafi.
Javio se Dragan, već neko vreme je pokušavao da je pozove, stalno je izbegavala jer je nije ni malo privlačio fizički, ali nije želela da bude neprijatna, jer ni on nije bio takav prema njoj, znala je šta bi on hteo tom kafom no bio je veoma kulturan i fin, što je definitivno bila retkost u tom svetu “poziva na kafu”.
Dragan je bio na službi u njenom gradu, nije poznavao mnogo ljudi i sigurno je da bi mu prijala promena, šetnja i razgovor sa nekim. Pristala je tog utorka da odu na kafu, znala je unapred da ništa više od te kafe ni ne želi, ali ako ništa drugo bar će popričati i upoznati nekog novog, čuti možda nešto zanimljivo.
U razgovoru saznala je da je imao teško detinjstvo, vojnu školu je upisao jer roditelji nisu imali sredstava da ga školuju, godine su mu donele puno seljakanja po gradovima, nemogućnost ispunjenja želje za porodicom i ženom, koja bi ga pratila u svim tim tumbanjima. Videlo se po njemu da je dobar, pošten čovek, jake musculature a u očima još uvek onaj dečački nevini pogled. Imao je nešto prostodušno u sebi da je to prosto bilo neverovatno. “Dobro dete” – prošlo joj je kroz glavu. Provela je prijatno popodne u ćaskanju o životu, politici, žensko muškim odnosima. Društvu i zemlji u kojoj su se ljudi sve više otuđivali jedni od drugih, ali sunčano popodne je prijatno prošlo u ćaskanju sa ovim vojnim mladićem.
Na rastanku i pozdravu videla je njegovu potrebu da je poljubi ili neki sličan gest učini ali je ona samo pružila ruku i pozdravila se. U povratku kući setila se svog osećaja onda na keju kada je zastala pred Miroslavom a ako je sada ona primetila kod Dragana taj poriv ili potrebu za zagrljajem, jasnoću u očima da mu se jako dopala i da ga privlači, jer to se jasno videlo, pomislila je da li je i Miroslav to isto primetio kod nje. Iako se sada igra sa njom i njenim osećanjima da vidi ili proveri do kojih granica je spremna da ide, a opet možda muškarci nemaju tu vrstu senzora da to osete. I dalje joj je bilo krivo što se u njen Slobodan utorak nije javio, no sačekaće, pa će videti. U isto vreme je u sebi slagala negativne strane Miroslavove hladnoće i onog što ju je tako magnetski privlačilo ka tom čoveku. Trudila se da ne razmišlja o njemu li da ga bar samoj sebi predstavi što hladnije moguće, ne bi li joj lakše palo njegovo nejavljanjei da se jednostavnije pomiri sa tim da možda on ipak ne želi isto što i ona, pa da može da nastavi dalje.
Vikend je ponovo došao i nije mogla više da izdrži. Poslala je sms sa jasnim pitanjem da li želi da se i dalje viđaju. Sad joj je stvarno bilo dosta gluposti i igranja, nejavljanja, online sa ko zna kim u časkanjima i ne potruđivanje da je bolje upozna, nije imala nameru da nekog čeka, želela je da joj bude lepo, da te slobodne vikende provede sa nekim sa kim će joj biti prijatno, opušteno i lepo. Napetost u odnosu joj nikako nije trebala. Otvoreno, jednostavno, hoćeš nećeš, više joj je bilo preko glave objašnjavanja, igranja, cimanja, zivkanja, gluposti koje je pre doživljavala, varanja, manipulacija, više joj je preko glave. Ako sada na početku nije lepo i opušteno, ako se već sada oseća loše, ni ne želi da produbljuje priču, ali ajde još jednom da proveri, da ne bude da nje dala sve od sebe. Odgovor na sms je dobila nakon par sati. “Da želi… I da mu treba lepa sestrica”
“Sestrica” – tada joj je bilo apsolutno jasno na koji način je on doživljava. Setila se svog kostima medicinske sestre u crveno beloj kombinaciji koji je obukla jedne noći. Ok sada je sve jasnije. Definitivno to nije to što je želela.

VII

Novi dani su dolazili sa njma i novi ljudi, nova poznanstva. Uspevala je da se izbori i nasmeje glupostima koje je čitala poslednjih par dana. Sve je delovalo suludo i smešno. Ljudi su postali izopačeni, sve se svodilo na isto i niko nije uspevao da joj zadrži pažnju. Niko interesantan, zanimljiv da započne komunikaciju bez ispitivanja solo u vezi, mogli bi na kafu, daj mi broj telefona da se čujemo. Apsolutno joj je bilo jasno sve i postajalo joj je muka od svega toga.
Par muškaraca sa kojima je uspevala normalno da komunicira bez poziva da se odmah vide, koji su svojim komentarima pokazivali interesovanje pre svega da je upoznaju a ne samo odvedu u krevet.
Odlučila je da se igra i zajebava, da ih vuče za nos, kao prethodnih godina što je činila u par navrata.
Hoćeš broj, evo ti broj, i ovako se nije javljala na nepoznate brojeve.
Oženjenih more jedno, pitala se šta rade te žene, kako ne provable da im se muževi kuckaju sa nepoznatim ženama tražeći malo avanture sastrane. Ma, kučalo je u njoj, bila je toliko besna. Na ljude, na muškarce, na žene koje su dozvoljavale takvo obraćanje, besna i na sebe.
“što bi meni smetalo što si ti oženjen, to je tvoj problem, ne moj. Ti živiš sa tim, ja imam svu slobodu ovog sveta. Pa ako ćeš mamlaze pre potrošiti novac na glupavu kafu samnom nego na svoju decu i svoju ženu, meni to zaista apsolutno ne predstavlja smetnju.”…”imaš više od 40g i nisi se nikad ženio, niti imaš nameru, hteo bi vezu bez obaveza, šta to uopšte znači? Svaka veza je vrsta obaveze. Osim ako ne misliš da ideš redom i prenosiš polno prenosive bolesti.”…”alo dete, ti si 10g mlađi od mene o čemu ti i ja da razgovaramo. Voliš starije, pa dobro, nađi babu koja je željna piletine.”…
Hiljade besnih misli joj je bilo u glavi ali ništa od toga nije napisala ljudima, muškarcima sa druge strane monitora. Bila je dovoljno kulturna i vaspitana da svoje mišljenje zadrži za sebe, a na dovoljno hladan način odgurne napasnike, napaljene kretene koji nisu imali pametnija posla te subote i nedelje.
Besna na sebe, izrevoltirana glupostima, ljuta jer se sve svodi na isto, zalupila je vrata, sela na bicikli i satima se vozala po gradu.
Kad se smirila i vratila kući setila se svog prvog upoznavanja preko internet mreža, pre više od 5 godina, preko neke aplikacije na fb.
Sa Vladanom je satima kuckala. To je bilo nešto novo u tom period i njemu i njoj. Razgovarali su o svemu. Ni jednog momenta nije bio navalentan, nestrpljiv, uvek odmeren, razuman. Razgovori su tekli samo od sebe. Doticali su se raznih tema. Setila se kako je u tim danima prošao i dan zaljubljenih i njegovih reči da ne pridaje značaj svemu tome, da definitivno nema nikakve veze sa zaljubljenošću i da je to u stvari Sveti Trifun i njegova slava. Svake naredne godine od tada taj datum je bio Vladanova slava i ništa drugo.
Prvi susret uživo, padao je sneg, on je putovao iz Beograda, došao je sa žutom ružom, to nikada neće zaboraviti, tako nešto niko nikada kasnije nije uradio.
Vladan je i posle svih tih 5 godina ako ne i više, uvek zauzimao jedno posebno mesto u njenom životu. Iako ta veza, vezica, kako god, nije uspela. Prijateljstvo i privrženost jedno drugom zauvek je ostala.
On je jedini I prvi muškarac koji je pokrenuo. Pre svega podstakao da ponovo slika i vrati se kreativnom radu. Prva slika koju je naslikala posle dugog niza godina i dan danas je okačena u Vladanovom stanu na posebnom mestu.
“Ti si jedina žena koju ću ja uvek voleti.”
Setila se njegovih reči kada kada joj je jednom prilikom bio u poseti u prolazu kroz njen grad.
Duboka povezanost i neko čudno divljenje jedno prema drugom, iskrenost i otvorenost, čak i odnos bez nekih zavrzlama, uvek im je prijao suset, razgovori čak i zagrljaji.
Za sve te godine koliko su se poznavali i on i Tamara imali su i druge veze za koje su oboje znali. Čak kada bi se pojavljivali problem, slobodni su bili da se otvore jedno drugom, bez tabu tema, razgovaraju o svemu i daju jedno drugom mišljenje, razumevanje.
I baš dok je razmišljala o njemu i svemu onome štosu prošli i u kakav čarobni odnos se razvilo njihovo poznanstvo i prijateljstvo dobila je sms od njega, nakon dosta vremena, nisu se dugo videli, pa je poželeo da je čuje i vidi uskoro. Telepatija, prosto, povezanost koju definitivno nisu mogli da izbrišu niti želeli da ignorišu.
Verovatno bi mnogi osuđivali takav odnos muškarca i žene, isto kao što ga i mnogi imaju ali ćute o tome. Njih dvoje su uvek bili jednostavni u izražavanju svojih emocija i misli.
Ko zna, da su bili češće zajedno ili u nekoj bližoj varijanti, vrlo moguće da se njihov odnos ne bi tako nadograđivao. Ovako kako su stvari stajale bilo je idealno za oboje i odlična podloga da se odnos razgradi i postane nešto više od običnog drugarstva, prijateljstva ili proste ljubavi i sexa.
Zuta-ruza-seme-visoka-klijavost-_slika_O_16084805

VIII

“Hej mala hoćeš li samnom na svirku? Ova moja neće, nešto nije u tom fazonu. Nisam davno išao na pivo u nekom dobrom i lepom društvu.”
Dobila je poziv od druga kojeg je upoznala pre par nedelja, oženjen, jedan od onih oženjenih koji pokušavaju da navuku klinke na tanak led ili usamljene tete, avantura, mala razonoda u životu, ali je sa njom bio skroz ok, ili je Tamarin stav prosto bio takav, pa im se komunikacija svodila na iskreni drugarski odnos, veoma otvoren, bez tabua i osuđivanja. Kafa i pivo koji su popili pre par nedelja sa pričom o čitavom virtuelnom ludilu i užasu promiskuiteta koji ih je okruživao. No nikada prema njoj nije pokazao da bi hteo nešto više, što je Tamara veoma cenila iako je i sama u startu imala takav stav pa se to sigurno osetilo.
“Drug, možemo da pričamo o čemu god hoćeš, možda ti i drugarski pomognem da ponovo oplemeniš svoj brak, dam neku ideju, ali drug ostaje drug, ni makac dalje.”
Cenila je što je poštovao njen stav i nije prosipao gluposti kao ostali. Slagali su se i što se muzike tiče, tako da je poziv na svirku bio sasvim ok. Jasno nam je svima već bilo odavno da su ljudi počeli da žive virtuelne živote bez dešavanja u real life. Pobeći jedno veče u stvaran svet muzike, zaboraviti bar na momenat posao i svakodnevne problem tog momenta joj je odlično zvučalo.
“Može drug, ko svira? Gde?”
Vrlo brzo su se dogovorili, spremila se i izašla to veče.
Piće pre svirke i Đoletove žalbe oko nervozne žene i nemogućnosti da normalno komunicira sa njom. Tamarina priča o Miroslavu i njegovom nejavljanju, besu, budalama preko neta i anegdotama već posle par gutljaja piva postajalo je smešno. Svirka je počela i “Highway to hell” se razleglo u malom budž zadimljenom lokalu te noći.

“Baš si me razočarala”
Dočekalo ju je tog mamurnog ponedeljka u inbox-u od Miroslava.
“Hmmm… Čime? Pa i ti si mene. Šta sam to učinila da te razočaram?”
Totalna zbrka u njenoj glavi. “Čime sam to mogla da ga razočaram. Šta sam ja to uradila. Mogao je jedino da provali da sam opet bila na sajtu, pa šta i on je. Uostalom ne javlja se dve nedelje, ne prihvata poziv za susret, niti obrazlaže zbog čega ne može. Jedino da me neko video na svirci sinoć pa mu možda rekao, ali mi nemamo zajedničkih poznanika… Bože svašta… Razočarala muškarca, svašta, ništa mu nije uradila a da on to sam nije isprovocirao.” Hiljade misli u glavi, ali odgovora nigde. “Pazi ti malog, ne javlja se i onda ga još ja razočaram i to tako teatralna izjava. Ma nosi se i ti i tvoje gluposti, ništa ja tebi nisam obećala. A šta bi trebalo? Da sedim kući i čekam da se javiš. Pa šta i ako sam izašla, nisam time ništa loše uradila. Pa šta ako sam komunicirala na sajtu. Toliko budala i groblje ljudskih kompleksa davno nisam videla. Sva sreća pa imam donekle strpljenja da razgrnem žabokrečinu i možda naiđem na nešto kad zaronim dublje. Uostalom, nismo mi ništa obećali jedno drugom, pored toga se ne javljaš. Sada još ispada da ja tebe razočaravam. Ajde molim te. Ma možeš ti da izgledaš kao apolon ili desetine najboljih muškaraca ovog sveta, ako se ja pored tebe ne osetim posebno, džaba ti sve.”
Ređala je svakave misli u glavi, svašta bi mu rekla na konto razočarenja.
“Nemaš ti pojma šta znači biti razočaran. Ajde baš da čujem šta sam ti uradila” -bes je kuljao sve više u njoj. Poslala je odgovor, odnosno pitanje i jedan sms. Nadala se nekom objašnjenju a u njoj je vrilo od besa i gluposti, teatralnosti koju je doživela tom rečenicom.
Odgovor je stigao tek uveče na chatu. Prvo se pravio blesav sa varijantom “znaš ti šta si uradila” do na kraju objašnjenja da je bio na piću sa drugarima u nedelju i kako se jedan od njih pohvalio kako je dobio broj telefona, kada je video o kome se radi, kaže zabolelo ga.
Nije ništa posebno odgovorila, osetila se glupo a u isto vreme i smešno.
Pokušala je u par rečenica da objasni da joj to apsolutno ništa ne znači, da je bila besna na njega i zato što se ne javlja. Da zna dovoljno da prepozna ko je iole normalan a ko šta tu hoće nakon par rečenica. Tako da nije ništa uradila, uostalom zabole me za gomilu kretena tamo. No muški ponos je naravno bio jači i muška sujeta očigledno duboko povređena, pa kad sve sabereš, jbg. Završila je objašnjavanje uz izvinjenje što se osetio razočaran, da ne smatra da je išta loše uradila ali tako je kako je, nema povratka. Završeno.
Iako je znala da je sve bezazlena glupost i tačno se setila lika koji je tražio broj nakon tri rečenice. Pošto to nije bio njen stil, davanje broja je naj manji problem i ovako se ne javlja na nepoznate brojeve, tako da je time u suštini naj lakše skinuti sa vrata budale. Pri tom, lik je oženjen i nije imala nameru da se petlja sa takvima. Povrh svega, kakvo društvo i drugari međusobno se hvale kako su dobili broj. Šta tim brojem dobija, apsolutno ništa. Može da ga okači mačku o rep.
Setila se kako je pre par godina tako na blic iz zezanja dogovorila tri susreta u isto vreme i različitim likovima zakazala sastanak u isto vreme u istom kafiću, da ona dolazi i da je sačekaju, ni jedan nije znao i čekali su je, verovatno praveći ceh u kafiću na odvojenim stolovima, smejala se setivši se toga i budalaštinama koje je doživljavala i slušala, setila se kako se to popodne cerekala zamišljajući ih na odvojenim stolovima sa telefonima u rukama, bila bi i sada u stanju to da uradi, ponovo, samo da izbaci svoj bes.
Jebo te i telefon i broj i gluposti, šta svašta neću još doživeti.

1

IX

Dani su prolazili, bes je polako prolazio. Bes i prema sebi i prema malograđanštini koja ju je okruživala.
Telefon joj je postao pun nepotrebnih brojeva. Mnogima je odlagala viđenje, nije ni imala vremena za te kafe, koje su joj izlazile na nos. Povremeno bi se pojavio neko zanimljiv u komunikaciji ali uglavnom daleko, pa je sve ostajalo na prijatnoj komunikaviji.
Miki je bio veoma zanimljiv, otvoren, opušten, vrlo brzo su se skapirali, komunikacija je tekla opušteno, klik, gotovo odmah, želja da se što pre upoznaju. Doduše bio je mlađi od Tamare tri godine ali ko ga šiša, upoznaće nekog zanimljivog iz svog grada.
Miki je bio revolucionar u duši u srcu, ideologija jednog mladog svesnog che-a sa dodatkom opuštenosti u životu. Veoma veseo, direktan, jednostavan, mlad čovek, izuzetno zgodan, nasmejan.
Popili su piće u veselom razgovoru i nastavili da šetaju obalom. Duvao je vetar pa su seli ispod mosta da se sakriju. Miki je smotao jedan mali džojusi nastavio da priča o pokretu u kome je učestvovao, deleći sa Tamarom malo tog prirodnog bilja. Lake droge joj nisu bile strane, prijalo joj je to opuštanje, tu ispod mosta.
Energičan, po malo perverzan ali prijalo joj je to tog momenta. Strast je vrscala pri svakom dodiru i toliko su bili opušteni i sjedinjeni tu ispod mosta da nisu ni želeli da se suzdržavaju, uz vetar, dunav, most iznad njih, nikoga na šetalištu, sami u svom svetu, punom energije i strasti. Sve je podsećalo na avanture iz mladosti kada ništa nije bilo prepreka. Razgovarali su o svemu, bez tabua, mogla je zaključiti da Miki ima iskustva i da je svašta prošao u životu i to joj je odgovaralo.
Taj dan ispod mosta bilo je zanimljivo iskustvo. Dogovorili su se za još jedan susret. To bi mogao biti opušten odnos.
Ali Miki nije bio zaposlen, to nikako nije cenila. Jeste da su bila teška vremena ali ipak, ko hoće da radi naći će nešto. Definitivno joj nije trebao sada nikakav opterećujući odnos u ovom momentu. Tako da bi ovo sa Mikijem moglo biti neka opuštena jednostavna varijanta, mada ni sama nije sigurna koliko joj „varijanta“ sada treba.
Bila je željna jakih emocija, nekog udara vulkana da joj preplavi telo a ništa od toga se nije dešavalo.
Drugi susret sa Mikijem, pivo, duvka i priča, kao klinci. Ali otkrivanje seksualnih fantazija već joj je nagovestilo u kom pravcu će se sve odvijati. Hm, suviše ju je asociralo na Bobu i godinu provedenu u traganju za nekim parom. Kafe i budalaštine, „joj ne želim, ne opet to.“
„Bože kao da mi na čelu piše, a i moj lajavi jezik, nisam baš morala da mu govorim. Oni svi se oduševe tim stvarima. Užasi promiskuiteta. Ma ako nisi i sam istražio i sad bi samnom da isprobavaš sve, joj ne mogu. Sve se to pretvori u sedenje za kompom, gledanje porno fotografija drugih, kuckanje ko šta voli, joj, smaranje. Jeste malo zanimljivo na početku ali se sećam kako je sa Bobom jedna lepa emotivna veza vremenom se pretvorila u potragu za nekim novim. Ostala je gorčina posle toga samo.
Da prošla sam svašta, pa i kroz to. Jasno je meni da ljudi nisu stvoreni da budu monogamna bića i pošteno je i iskreno da to međusobno i drugima priznaju. Time bi svima olakšali i pojednostavili stvari, ali forsiranje toga nisam mogla da podnesem više. Kada se jedna lepa emotivna veza pretvori u susrete sa drugim ljudima koji bi da osveže svoje brakove, veze ili probaju nešto novo i zabranjeno. Vremenom postane jedna prazna šuplja priča.
Uf, umorila sam se od toga. Probala, videla, jasno mi je sve tu. Ukaže li se neka spontana prilika, zašto da ne. Ali ovako pod moranje sad da se traži par, joj nemam živaca za to.“
Miki je bio dobar u sexu, energičan, revolucionar, zanimljiv, ali suviše popaljen na swing-eraj, to joj je smetalo.
Dok je sedeo za njenim kompom tačno se setila scena sa Bobom i želudac joj se prevrnuo od tog mučnog osećaja, kasnijih prebacivanja i povređenosti koju je osećala posle raskida.
Koliko joj je samo vremena trebalo ponovo da stane na svoje noge, koliko prolivenih suza, litara vina ispijenih u noći. Uf nije želela sve to ponovo da prolazi, ne nikako.
Tako da je Miki postavljen na svoje mesto, vrlo brzo i više nije bio toliko zanimljiv.

14357360282_26a6512b10_b

X

Virtuelni svet je jasan pokazatelj izopačenosti ljudi. Šta smo u stanju da kažemo sakriveni iza monitora i tastature, prevazilazi nekada sve granice ljudskosti.
Sedela je u parku, slušalice na ušima, muzika, posmatrala ljude koji su šetali. „Moguće da upravo ova devojka voli domino dame i potajno se nada da će je naći, a ovaj bračni par sa detetom, on ko zna sa kim ide na kafu dok ona kupa i uspavljuje njihovo dete, a ovaj što se šepuri hodajući, sigurno mu je juče upalilo da „izmasira“ neku stariju tetu.“
Dan je bio divan i nije želela da ga kvati razmišljanjima o svetu koji kao da je poludeo u njenim očima.

„Hej ženo, moram da ti se javim, zadivljena sam tvojim fotografijama, nakit, stav, sve… želiš li da upoznaš svoju reinkarnaciju.“
za Sanju je pomislila da je muško iza profila, ali u par rečenica, možda ipak nije.
„Pa naravno, zašto da ne.“
Vrlo brzo su razmenile brojeve telefona i čule se. Nakon par dana kada je Tamara prolazila kroz Sanjin kraj, pozvala ju je na piće. Vrlo brzo i lako su se dogovorile za baštu u blizini. Sanja se pojavila, crvenokosa mala, lepooka mlada žena. U razgovoru su sa nevericom gledale jedna u drugu kada bi skapirale koliko su im životi slični. Naravno ženska razmišljanja u mnogome su se poklapala. Prosto, neverovatno upoznavanje. Prvo te prirode. Smejala se pri pomisli koliko joj muškaraca traži i zove da popiju kafu, a njih dve ni pet ni šest već odu na pivo.
Slegli su se utisci, kada se vratila kući. Osećala je blagu uznemirenost i poželela to veče da posveti Sanji i upoznavanju te mlade žene.
Bez po muke ili blama pozvala je kod sebe.
To veče su pijuckale prelepo portugalsko crno vino, pričale o životu, deci, iskustvima, muškarcima.
Davno joj nije bilo tako opušteno i prijatno. Smejale su se, prepričavajući dogodovštine. Sanja je izgleda bila emotivnija od Tamare, ili prosto sa malo manje iskustva, možda u malo nezavidnijem položaju. Sa bivšom svekrvom povezana na poslu, kod keve na gajbi, u stisci sa decom ali uspevala je da bude vesela i vedra.
Imala je prelepe oči, prosto neverovatno kako je zračila i kako je slatko mamila svojim pokretima.
To veče je bilo čarobno neobično, nesvakidašnje, skriveno od svih a toliko otvoreno i jednostavno.
Pozdravile su se uz poljubac i topao zagrljaj.
Tamari je sutra dan dolazila kuma iz drugog grada.
Prijateljica koja je pre par nedelja saznala da je muž vara i prvi put za 17 godna braka izašla iz kuće bez njega ili dece.
Treba u životu da te strefi tako nešto pa da bubneš glavom o zid, pogledaš oko sebe i sebe u ogledalo i napokon shvatiš da je život kratak, suviše kratak da bismo ga trošili na nebitne ljude. Potrošiš sedamnaest godina na jednog muškarca, posvetiš se domu, porodici, deci da bi onda skapirao da ta druga strana vara, laže, troši novac na nekog drugog i ko zna šta još.
Maji je sada bio nepohodan neko poput Tamare da je podigne.
Vraćanje u srednjoškolski grad i izlazak iz monotonije i svakodnevnice u kojoj je bila sigurno će joj prijati. Večeras je svirka u centru, taman da malo i prošetaju, pričaju i zabave se.

XI

Maja i Tamara su se znale još i srednjoškolskih dana, kume jedna drugoj na venčanjima bile. Doduše Maja je ostala relativno lošem braku, izrodila decu, bila vezana za kuću, svekrvu i ostale bakrače koji idu u toj priči. Dok je Tamara raskrinkala davno sve to i živela jedan potpuno drugačiji život.
„Joj kako ti je sladak stančić, kao kutija šibica, sve si smestila, jaooo blago tebi.“ – rekla je Maja ušavši u Tamarin mali stan u kome je sa mnogo truda i ukusa opremila skromno i praktično svoj kutak.
Slušala je pažljivo sve što se Maji dešavalo u poslednjih par nedelja. Razmišljanja, povređenost, prevare, otkrivanja, žrtvovanja, sve što jedan brak u nekom momentu može da donese.
„Jeste loše to sve što se desilo. Ali to više nije pitanje, naj važnije u celo priči je šta ti sada želiš. U kom pravcu želiš da ti se razvija život. Da li možeš da podneseš i nastaviš dalje u braku ili ćeš stisnuti muda i rasturiti sve i nastaviti sama. S druge strane tu su deca, kuća, sve ono što si gradila tolike godine. Naj važnije je ipak da se ti dobro osećaš u svojoj koži. Neke stvari definitivno ne možemo da planiramo, a kad ih i planiramo ne retko se dogodi da nas baš neće i da ne bude tako. Sama sa sobom moraš znati šta želiš.“
Maja je želela lep brak, decu, dom, porodicu. Ali nije shvatala da ništa nije idealno i da pre ili kasnije se dogode neki životni prevrati koji nas zadrmusaju za ramena i trgnemo se opijeni iz začaranog kruga u kome smo nesvesno uplovili, životarili i uljuljkano mislili da nas niko ne može pomeriti.
Prevariti ženu, pa ni prva ni poslednja, to se svakodnevno dešava. Ali prevarena žena gleda mnogo aspekata. Retko da sebe krivi, pogotovo ako joj suparnica nije ni do malog prsta, kakav je bio slučaj sa Majom. Ali onda nastaje gađenje prema suprugu „kako je mogao sa njom, uf gadi mi se“. Kada je suparnica bolja i atraktivnija jer žene gledaju drugačije jedna drugu nastaje osećaj nesigurnosti, omalovažavanje sebe, traženje sopstvenih grešaka, čak i zapadanje u depresiju, bes je više usmeren ka suparnici nego prema partneru. Sreća u nesreći pa je Maja bila u boljoj poziciji i mogla slobodno biti ponosna na sebe, samim tim i njega ščepati i malo zavrnuti ne bi li pokazala i dokazala kakav je mamlaz ispao rizikujući da izgubi i nju i porodicu zbog one stvari.
Pametan muškarac nikada neće dozvoliti da se za prevaru ili izlet sazna, ako se i sazna nikada neće priznati. Glupav ili naivan kada biva uhvaćen na početku negira a na kraju priznaje, to je naj niži mogući rang. Oni svesni ili oni koji se zaljube u svoje ljubavnice vrlo retko priznaju ili na neki manje bolan način završe svoj brak ili aferu. Sve to zavisi od niza i sklopa okolnosti.
Tamara je pokušala u razgovoru da podrži i sasluša svaku Majunu misao i odluku, ipak je to njen život i uradiće kako god ona bude odlučila.
Sada samo biti tu i pružiti podršku razgovorom Maji je više značilo od bilo kakvog soljenja pameti ili sipanja soli na ranu.
„Moraš shvatiti da ljudi nisu stvoreni da budu monogamna bića, niti u jednoj osobi možeš pronaći baš sve što ti je potrebno. Neka vrsta prevare se mora dogoditi kad tad. Bila ona samo mentalna, emotivna ili samo sexualna pre ili kasnije se mora dogoditi. Loše je kada suprotna strana to sazna. A pogotovo što nam svest i samosvest nije toliko napredovala da to prihvatimo kao činjenicu i ne obaziremo se mnogo. Greška ili kalup koji nam je nametnut od strane sistema, države, crkve, vere pa i vaspitanja. Trebaće mnogo evolutivnog u našim glavama da se dogodi da bismo mogli da živimo sa tim.
Sasvim je normalno i prirodno da želimo da budemo voljeni i jjedini osobi koju i sami volimo. Ali moramo biti svesni da verovatno nećemo uspeti da zadovoljimo sve potrebe koje ona druga strana ima. Isto tako i sebi da priznamo kada uočimo da nismo potpuno zadovoljni.
To ne znači da ne volimo, niti da nismo voljeni.
Stoji to da neke stvari moraju da se znaju i da moraju da postoje granice, ali pazi reč „morati“ prosto nas tera da kršimo pravila, ništa se u životu ne mora i kad su nam kao detetu još govorili moraš ovo ili ono, koliko je samo to bunta izazivalo u nama.
Tako da draga moja izdigni se iznad svega toga.
Koliko si ti samo bila u situaciji da uradiš ovo ili ono pa nisi. Zašto, zato što si svesna sebe i nisi želela da samu sebe spuštaš na neki nivo koji je tebi ispod. Ali to ne znači da nisi imala potrebu, niti da nisi imala priliku. Možda da si i ti to nekad uradila, sve ovo bi ti bilo mnogo lakše.
Emotivna prevara je možda veća i jača od one čiste samo sexualne prirode. To znaš, to si i sama iskusila.
Jeste, svaka čast, nisi prešla granicu. Ali možda da si imala priliku, ko zna.
Znaš i sama da muškarci varaju zato što mogu a žene onda kada su nezadovoljne.
Drugačije nam mozgovi funkcionišu, toga moramo biti svesni. Mada se ne razlikujemo puno po željama i potrebama.“
Tamara je pričala o svojim iskustvima, trudeći se da umanji tragičnost koju je Maja osećala zbog svega što ju je snašlo nakon sedamnaest godina braka – mraka.

„Šta se dogodilo sa Miroslavom na kraju?“ – upitala je Maja znajući Tamarino prvobitno oduševljenje Miroslavom, ali nisu stigle da razgovaraju o tome šta se u stvari dogodilo.
„Pa ne znam baš šta bih ti rekla. Bezveze je ispalo. Mada da je hteo da se nešto potrudi bilo bi možda bolje. Postoje stvari koje mi se nisu svidele i na kraju je puklo. Ne volim kada me neko posmatra kao sexualni objekat, jeste sex osnova svake dobre veze, ali nije sve u tome. Nije se baš mnogo potrudio da me upozna. Generalno da me je malo bolje poznavao sve bi drugačije doživeo sigurno. No nisam želela da ga razočaram niti ono što mi odzvanja u glavi „zabole te, e pa mene je zabolelo…“ , nije ni malo prijatno osećanje. Mada mislim da su to samo muški izgovori. Prosto neko prebacivanje lopte, pitanje je da li uopšte postoji taj neki drugi profil, ima dokonih ljudi koji testiraju druge sa lažnim profilima. Ko zna šta je on ranije doživljavao pa sad ovako reaguje. Krivo mi e, to stoji, ali jbg idemo dalje, ni prvi ni poslednji. Muškaraca bar ima, ne brinem zbog toga. Zeznula sam stvar, ali i on je. Eto nismo se potrefili. Mada nije me dugo niko tako pomerio. Nino pre, ali sa Ninom je skroz drugačije bilo.“ – spustila je pogled i ispila gutljaj vina.
„E da Nino, ja sam mislila da je to to, kada si mi pričala.“
„Veruj mi i ja sam mislila. I nije mi žao. Nino je veličanstven čovek, zaista nešto posebno. A za tih šest meseci mi smo proiveli sigurno mnogo više nego neki za čest godina. Velika mi je čast što sam imala priliku da upoznam takvu osobu. Uvek će u mom životu predstavljati nešto posebno i to iskustvo koje sam doživela sa njim nikada neću zaboraviti. Iako smo bili udaljeni a veze na daljinu jako teško uspevaju i znala sam to i na početkui rekla sam mu to, no povezanost koju smo osećali prosto verovatno nije mogla da se izbegne. Bio mi je velika podrška u jednom od najtežih momenata mog života. To nikada ne mogu da zaboravim. Bila sam bolja pored njega. Podsticao me, inspirisao, davao snage. Jedan od retkih muškaraca u mom životu koji su bili jači od mene. Da sam bila malo mudrija kao što sam mu na početku govorila sigurno bi i dan danas ostali prijatelji. On je bio taj koji je insistirao na emotivnoj povezanosti većoj od čisto prijateljskih emocija. Malo smo to preforsirali. Ma non stop smo bili zajedno, konstantno u kontaktu, daljina je bila prepreka jedino zbog fizičkog kontakta. Non stop preko skype, sati priče, sve.
Bila sam slomljena kada je rekao da sam bila u pravu i da je bolje za oboje da prekinemo, mislim da sam taj vikend doživela blagi nervni slom, toliko me ubilo sve to. Možda sam zato sada toliko rezervisana i analiziram sve i ne želim da se vežem.
Negde duboko u sebi znam da će Nino kao i još par muškaraca u mom životu uvek imati svoje posebno mesto u mom srcu. Možda to nije pravedno prema nekom novom, drugom, ali još uvek niko nije uspeo celo srce da osvoji, mislim da to čak i nije moguće.
I prosto treba neke ljude ostaviti na određeno mesto neka tamo obitavaju, onakvi kakvi jesu. U uspomenama, sećanjima koja naviru po nekad.
Znaš, kada sa nekim deliš deo sebe,teško je obrisati i tu osobu u sebi. Energije koje se jednom u životu isprepletu, teško se posle razmrse. Znam da kada bi se i sada videli, ono što mislimo i osećamo jedno prema drugom ne bi se mnogo promenilo. Mi smo završili priču ne zbog manjka osećanja već zbog nemogućnosti da ostvarimo ono što smo oboje želeli.
Pokušala sam sebe da ubedim da prosto nije imao muda da zagrize život i načini korak dalje ka obostranoj sreći, ali možda je tako i bolje. On je uvek bio mislilac u našem odnosu a ja amotivac. To nas je spojilo i razdvojilo. I sada imam osmeh kada pomislim na njega. I hvala glupom internetu koji mi je pružio mogućnost da upoznam nekog takvog.
Žao mi je malo što nismo bili samo prijatelji, možda bi to bilo bolje za oboje, ali i ono što smo imali zaista je vredno i mnogi ljudi nikada ne dožive.
Ovako je bolje. I sada znam kada bi mi se obratio da bi u meni uvek imao podrđku isto kao i ja u njemu veliki oslonac, prijatelja i nešto posebno. To su veličanstveni osećaji i ne bih to menjala ni dala nikada, bez obzira na sve.
Treba u životu svako da oseti bar jednom takvu vrstu povezanosti koja prevazilazi kilometre, vasione, sve svemire. Znam da se i on tako oseća, uvek smo bili maksimalno iskreni jedno prema drugom. I to je blago, čast mi je i zadovoljstvo da sam imala takve uzvišene osećaje prema jednom divnom biću kao što je Nino… Nego dosta o svemu tome, spremajmo se i idemo u grad.“

4d786742b8549e381a8398699dee1033

Једно реаговање на Roman

  1. Miodrag...makim. каже:

    Pises bas divno…jasno slikovito…ponosan sam na to…na to sto delis nesto svoje samnom…nastavi da pises…devMiodrag Draginojcice ponosim se tobom

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s