Oj Srbijo međ šljivama

6c6574add62e3609918ed195185b9502

8.1.2017.

Ovu priču ću pokušati da ispričam iz svog ugla, nekome će taj ugao biti blizak, nekome dijametralno različit, ali će nekome možda i pomoći.
Naime priča je o par dana, nedelja možda i meseci na radu u Slovačkoj. Sigurno ste čuli od nekih prijatelja, poznanika da su bili tamo na radu. Tako da bi ovo moglo biti moja priča, moj doživljaj.
Sticajem okolnosti projekat i posao koji sam radila u mom gradu je ugašen i u decembru mesecu sam ostala bez posla. U januaru tražiti posao teško je izvodljivo, a pošto sam dugo već imala želju da radim nešto što ja želim, ovo mi je bilo kao nekako jedino trenutno i dobro rešenje.
Našla sam agenciju preko interneta, prelistavala komentare, pokušala što više da se informišem i pronašla nešto što mi odgovara.
Pokret je bio 8.1 nedelja u 9 ujutru, krenuli smo u 13h. Dakle smrzavala sam se sa prijateljicom koja me pratila tih 4 – 5 sati. Napokon se krenulo. Do granice se lepo išlo ali mo na granici čekali kod naših još 4 sata. Ljudi su naravno postajali sve nervozniji, prolaz kroz mađarsku pa preko dela slovačke. Dok napokon nismo stigli na odredište u 24h. Putovanje od 447 km eto prelazi se za 11h.
Zanimljivo je da smo na našoj granici obično pišanje tj korišćenje WC-a koji nije bio ni malo čistiji od svih ostalih graničnih WC-a na kojima sam bila bio je svega 1e.
Dakle braćo srbi platite 120,00 din za korišćenje toaleta. Na Novosadskoj železničkoj stanici toalet je 40,00 tako da ako ne ponesete pelene za putovanje ili ne odvojite 200,00 din za nuždu, možda i više ako ne nagovorite da vozač stane negde gde se ne plaća, budite spremni na hlad guze u januarau mesecu i skrivanja u šumarke ili iza kamiona i kola.
Šalu na stranu, tako nekako je protekao dan putovanja.
Ljudi po busu su svašta pričali, neki su odlazili ponovo, neki prvi put, poput ja koji smo slušali šta sve govore, neki su bili preko drugih agencija, iskustva su razna. Ovo će biti moje 🙂

9.1.2017.

Ovaj dan je prošao u odmoru i donekle upoznavanju ljudi. Pijenje kafe i pušenje je napolju jer se u sobama i ni u jednoj prostoriji ne puši. Čak po pričama se ni u gradu ne sme pušiti. Samo na označenim mestima inače su kazne od 30-50e.
Pošto su nam u autobusu rekli da mi koji smo prvi put tu, taj dan odmorimo, sutra tek radimo, a oni koji dolaze ponovo idu odmah ujutru na posao. Tako je i bilo.
Smeštaj je kolektivni. Parovi su dobijali sobe sa parovima, osim ako su imali sreće da budu sami u sobi. Ja kao sama sam bila u sobi sa još 3 žene. Što se tiče urednosti sobe zaista nema šta loše da se kaže, u sobi je bio i naš frižider, ali kupatilo i tuševi su zajednički. Tri tuša i 3 wc šolje na 15 soba, da kažemo da je prosek po troje u sobi (dakle 45 ljudi). Za ovakav smeštaj kažu da je dobro čak među boljima.
Dan sam provela u dremuckanju, čitanju zabavnika, javljanju bliskima da sam stigla i da je sve ok. I naravno upoznavanju cimerki, koje sam donekle već u busu procenila, ali sam po svojoj prirodi ćutljiva, bar dok ne izvidim situaciju. Naučila sam da je bolje u početku ćutati i posmatrati a kasnije se prave stvari vide. Mada su mi se cimerke odmah izlaprdale još u busu, pogotovo sada u sobi, o svom životu, verovatno potreba za zbližavanjem. Iako nisam došla da se družim već da zaradim novac i vratim se kući da bih mesec dva možda i tri mogla da radim u svojoj radionici bez bojazni za račune i osnovno za hranu za mene i decu, i tako pokušam da ono što volim da radim i u čemu uživam apsolutno se posvetim i napravim neku lepu priču od koje bih mogla da pristojno živim kasnije.
Već mi je preko glave bilo rada za druge, mizernih primanja tj neadekvatno plaćenog posla, spram obima i odgovornosti koje sam pre imala. Negde sam se nadala da će ovo biti mala odskočna daska da budem mirna par meseci. Znala sam jako dobro da se ovde ne mogu zaraditi bog zna kako velike pare, ali definitivno mo mojoj računici duplo ili tri puta više nego u srbiji, u zavisnosti od posla i naravno koliko štediš i sam.
Za uveče je bio zakazan sastanak sa koordinatorom. Promena plana. Sutra se ipak ne ide na posao već na razgovor za posao. Rekoše da je to formalnost, ali nikad se ne zna. Očigledno se ovde stvari odvijaju i menjaju iz dana u dan.
Pred sam kraj pojavili su se ljudi iz druge agencije koji su bili smešteni na spratu zgrade. Sa molbom, kumili i molili našeg koordinatora da im nađe posao. Došli su preko agencije i kada su otišli u fabrinu da se jave kako im je bilo rečeno oni nisu nigde na spisku. Imali su ljudi priznanice da su sve uplatili ali im fabrika na osnovu toga nije dala posao i nema ih nigde kao predviđene za bilo kakav posao.
Mislim da ne možete da zamislite očaj koji se video na licima ljudi. Neki su došli iz Aleksinca, Vranja, Zaječara, bilo je ljudi iz Bosne, Zrenjanina itd iz raznih krajeva. Svi nekako tu u toj nedođiji u nekom selu gde nema ni žive duše u toj zgradi svako sa svojom mukom na ramenima.

10.1.2017.

Jutro rano, poranila sam sa cimerkom da se spremimo za razgovor, popijemo polako kafu. Znajući pravila kako se ide na razgovor za posao, vrtenje rečenica po glavi i sve što ide uz to. Malo šminke, pristojna odeća iako sam većinu stvari koje sam ponela bile trenerice i tople stvari, znam da su hale hladne.
Autobusom su nas pokupili ispred zgrade. Vožnja kao po banatskim selima. Ideš a ne znaš gde ideš. Čekanje prozivanja na vetrometini nekog sela, svi đuture ulazimo u jednu prostoriju, parovi na jednu, samci na drugu stranu. Dolazi direktor, devojka koja zapisuje i Jing (korejanac za kog sam čula od pre).
Stojimo svi mirno, zgledamo se. Ok, možda je neki kolektivni razgovor, pitaće svakog po nešto ili ko zna. Ne. Korejanac sedi i gleda u krg, odmerava ljude i pokazuje. Kreće od parova. Ti … daj pasoš, devojka upisuje… gleda redom sve.
Setila sam se da sam davno negde pročitala da crvenu boju ne treba nositi na razgovoru za posao, skidam lagano svoj crveni kaputić, stavljam ga u ruke i ostajem u džemperu sa šalom oko vrata. Stojim mirno i očekujem njegov pogled. Pogledaću ga u oči kad bude prelazio preko mene. To mi je u glavi delovalo kao naj sigurnije rešenje.
Prelazi na nas samce. Nema nikakvih pitanja, samo nas gleda i prstom pokazuje. Plavokoka ruskinja koja mi je bila i cimerka biva birana, druga ja pokazuje na moj šal, ova sa šalom, dajem pasoš, izabrao je nekako nesumice ljude, ali tačno mu u pogledu vidim kako prodire kroz nas.
Od nas 50 koliko je bilo tu na gomili izabrao je 15 ljudi. Toliko za sada treba, za ostale ćemo videti. Počinjemo sutra.
Završavaju popisivanje imena sa nekih spiskova, odvode ove koji nisu prošli „razgovor“. Ostajemo mi koji smo odabrani. Prednost su imali ljudi koji znaju slovački, logično. Vraća se direktor i koordinator nam prevodi da ne počinjemo sutra već u ponedeljak, a za ostale se još ne zna. Danas je utorak. Jao treba izdržati do ponedeljka. Uh dobro je da sam bar ušla u ovih 15. Treba mi ovaj posao sada.
Zacrtala sam sebi. Izdržaću sve ovo. Malo da i istreniram sopstveni mozak, jer sve ovo je jedan dobar trening. Dobra psihoanaliza. Biće sve dobro, dobro je da sam izabrana, sigurno se u meni videlo koliko želim da radim a i sigurnost jer nije bilo prepreke u životu koju nisam prebrodila.
Vraćaju nas opet kroz njive i sela nalik na naša banatska sela sve sa kružnim tokovima Tisom i kućama, kroz njive, gde mi kroz glavu prolazi bakina priča kako su ih vodili u logor da rade.
Oj srbijo međ šljivama. Šta li si mi jadna dočekala.
Ljudi koji nisu izabrani u panici, besu, apsolutno nemaju pojma šta dalje da rade. Da li će uopšte dobiti posao ili ne.
Uzeli su nama odabranima pasoše da završe papirologiju. Nemojte se kretati bez pasoša. Ipak sam se ušljakala među ove koji imaju pasoše da u povratku odem do prodavnice po hleb i tolet papir, bar nešto jer ne vredi kupovati po običnim marketima, jeftinije je po velikim marketima.
Nazad u smeštaju gde je opšte ludilo, ljudi besni, razočarani, koordinator rekao da će doći, nema ga. Otvaraju se flače piva, u alkoholu je spas, po hodnicima se oseti rakija, svađanje, ti si dobila, zašto ja nisam… kod mene u sobi jedna od cimerki pravi scenu… samo čekam da se pobiju.
Nabila sam slušalice u uši, čitam knjigu, u stvari gotovo je završavam.
Sutra je novi dan. Proći će i sve ovo.
wp_20170111_13_59_25_pro

11.1.2017.

I danas se odmara i iščekuje. Kasni nam koordinator da nam vrati pasoše. Definitivno počinjemo tek od ponedeljka. Za ostale se još ne zna sa sigurnošću. Ljudi se nude da rade bilo šta dok čekaju, naš koordinator pravi spisak ko šta zna da radi ne bi li pokušao još negde da pronađe poslove, imamo mi tu i pekare i zidare i molere i vodoinstalatere i automehaničere, jednu negovateljicu, svih fela i sorti. Ljudi su nezadovoljni što su ostavili kući decu, poslove ili šta god već a ovde je neizvesnost hoće li dobiti posao ili ne. No kome se ne sviđa može slobodno da ide. Agencija vraća novac od kotizacije (vrsta osiguranaja da će naći posao) sa tim novcem može se kombijem ili busevima vratiti u N.S.

Cimerka koja nam je od prvog dana pravila problem svojim negativizmom, panikom i svim što malo bolesni poremećeni um može da smisli, i to još u ženskom obliku, pakuje se i odlazi. Ostajemo same nas ti u sobi. Nas tri koje smo se lepo uklopile, pogledom u par dana uspele da se sporazumemo šta otprilike koja misli, moglo bi se reći da sam imala sreće.

Ovo definitivno nije mesto za ljude sa slabijim nervnim sistemom, niti onima koji misle da je ovde lako psihički pregurati. Ako ne umete da tolerišete razne ljude, turbo folk narodnu muziku ignorišete il ponesete svoje slušalice, kako god, snage u sebi morate imati. Ja je imam, kao i uvek, pregurala sam i gore stvari u životu.

Mislim da bi mi bilo mnogo lakše sa nekim poznatim da sam došla, opet zajedno ste jači. Tako da bi to bila moja topla preporuka, sa nekim pod ruku pa se lakše sve pregura.

Noćas u 24h odlazi čitav autobus Largo-vaca. Koji ovde izgleda da nisu baš na dobrom glasu. Ljudi su stigli pre 3-4 dana, agencija im nije našla posao i vraćaju se kući noćas. Većinom su to ljudi stariji od 45 godina, nekvalifikovani radnici, romi i po neki alkos. Bilo je tu i ljudi koji su radili pa dobili otkaz bez nekog posebnog objašnjenja, čak i momaka koji verujem da bi mogli da rade i lepo se snađu ali prosto nisu imali sreće. Nema tu nekog posebnog kriterijuma čini mi se.

Danas je cimerka dobila poruku od poznanika kako se nalazi u smeštaju gde ih je 15 u sobi ima dve sobe od po 15 ljudi na jedan WC. Poslao joj i snimak. Mislim sa su i azilanti imali bolji smeštaj nego ti ljudi. U jednoj sobici, poređano u krug 7-8 metalnih kreveta na sprat sa malim stočićem u sredini, između dve sobe je vrsta hodnika gde je čajna kuhinjica i preko puta wc sa jednom šoljom i tušem bez paravana.

Tako da ima svega. Bukvalno šta vas zalomi, imate li sreće ili ne. Naravno pre toga preporučujem da se dobro raspitate koje još agencije postoje, ako vam ne odgovara da možete da se prebacite (naravno i saznate brojeve telefona) kao što sam ja pa ovom cimerkinom drugu prosledila kontakte da se sutra premesti negde.

Noćas počinje i sneg da pada. A ovi ljudi noćas putuju, ne verujem da su putari očistili išta a priča se da nam sutra stižu novi. Eh…

Noć se završila kasno tj rano u razgovoru sa cimerkom.

11/12.1.2017.

Spominjala sam smeštaj u prethodnom postu. Danas sam se čula sa drugom iz Max agencije koji je ovde u Slovačkoj da pokušamo da prebacimo cimerkinog druga kod njega ako je moguće, naš koordinator ne može da mu pomogne, takva su pravila. Pričali smo o smeštaju, uslovima itd. Ali trenutno se traže samo žene i parovi, sami muškarci u ovom momentu, teško.

Došlo je jako mnogo ljudi iz srbije koje nemaju gde da smeste.

Eh da čitala sam o tome. Dana kada sam i ja krenula iz NS a je krenulo 15 autobusa za slovačku.

No o tome možda drugi put.

Da se vratim na smeštaj. Pa evo par fotki. Za koji mislim da nije ni naj bolji, ni naj gori. Uvek može bolje i uvek može i gore.

Lično, ono što je meni bitno je da je čisto. I da nije gužvanjac i krkljanac. Pre sam spomenula kupatila i wc. Iskreno za ovih par dana nije mi se desilo da se u isto vreme tuširam sa nekim u kupaoni, čak ni u toaletu nisam susretala ljude. Sve je čisto, mada sam čula da je bilo slučajeva, pogotovo u ženskim toaletima, ali to znam, jer sam radila u velikim kolektivima.

Dakle evo par fotki.

Danas sam sa cimerkama zajedno išla u malu nabavku za dan dva, dogovorile se šta ćemo kuvati i podelile troškove. Izašlo nas je svaku po 2,6 e , otprilike za dva tri dana dok ne dobijemo akontaciju, koju očekujemo petak-subotu a onda idemo u kaufland koji je najpovoljniji ovde, pa ćemo onda uzeti za narednu nedelju. (akontacija je 30e, što bi trebalo da bude sasvim dovoljno za nedelju dana).

Još 3 dana je preostalo, leti vreme, pa na posao punom parom 🙂

a i sneg je lepo pokrio polja

wp_20170112_09_25_10_pro

13.1.2017.

Jutros smo opet imali sastanak sa koordinatorom, mi koji smo dobili posao, potpisali smo ugovore na tri meseca, dobili po 30e akontacije za hranu.
Ostalih 30-ak ljudi nije dobilo posao, agencija nije uspela da im nađe posao ni u drugim fabrikama, takav je januar valjga. U znak izvinjenja ili agencija je i ljudima koji nisu dobili posao dala po 30 e na konto hrane, takođe im vraća i kotizaciju koju su platili pri polasku, tako da ljudi nisu mnogo oštećeni, takođe im je obezbeđen i povrat i kartu nazad ne plaćaju. Zaista korektno od strane Ultimo agencije.
Koordinator je čak pokušao i da momcima koji znaju da molerišu ili rade tako neke dodatne poslove, pronađe nešto, ali nije uspeo. Ljudi jesu bili besni tj više razočarani što nemaju posao, ali šta je tu je, noćas se dočekuje srpska – pravoslavna nova godina pa se išlo po alkohol, spremalo se po kuhinji klope i nekako se sve to brzo zaboravi. Sutra se vraćaju kući.
Ja sam sa cimerkama i jednim bračnim parom koji su duže ovde u slovačkoj otišli na piće u obližnji caffe.
Probala njihovo lokalno slovačko pivo, malo se ćaskali, smejali i nazad u sobe na spavanje. (dva piva u caffeu 2e)

14.1.2017.

Danas smo se dogovorile da idemo u nabavku za narednu nedelju. Kaufland je naj povoljniji, dogovorile smo se da zajedno pokupujemo i podelimo ono što bismo kuvale, a ostale sitnice, šat kojoj treba.
Zaista sa 20-30 e može da se pokupuje pristojno i mesa i supe i sve što ti je potrebno. Cene su slične kao i kod nas, ali stvari koje su na akciji su zaista snižene. Tako da ćemo peći piletinu, krompire, sos od pečuraka, kasnije gulaš neki, pire krompir, palenta, salame, kobasice, sira, salate, povrća… sve što smo se dogovorile uzele, podelile trošak i novi dani mogu da počnu da se kotrljaju. Jedino što je ovde „skupo“ je hleb. Ali njihov hleb ima 1,5kg pa mu to dođe na isto. Treba samo birati hleb jer izgleda da u sve stavljaju kim.
U povratku smo se smrzle. Čekale smo bus za povratak skoro sat vremena po zimi i snegu i ledu, malo nam je duži put od autobuske stanice do smeštaja pa smo i teglile kese. Meni nije prvi put da se tako navuglim, i sa decom u NS-u sam to imala. Na komentare njihove – jadne mi… moje je bilo : Ne nismo jadne hrabre smo. 🙂
Jedini loš – neprijatan osećaj danas bio je u busu. Ušle smo sve onako natovarene sa kesama. Vozač nas pita odakle smo, gde smo smeštene, koliko nas plaćaju, gde radimo. Sve sasvim pristojno. Ali meni je u glavi bio moj NS i kako bih ja gledala na tri žene natovarene sa 8-9 kesa koje putuju, rade u stranoj zemlji čiji jezik ne znaju… prosto sam se na momenat osetila toliko jadno i poniženo. Ali sam digla glavu, znam zašto sam došla i znam da me kući čekaju moje dve divne devojčice, naš mali stančić i radionica u kojoj želim da radim i investiram.
Sve ima svoje – i vatra i led, Sve ima svoje… u kap se spoje i čemer i med… Sve ima svoje, vrlina i greh… Tuge postoje da bi prizvale smeh…
Uveče smo slušale muziku, pričale o deci koja nas čekaju kući uz dva piva pustile i koju suzu. Ali zajedno smo ovde, bićemo podrška jedna drugoj i izborićemo se sa svim što nas čeka u narednih par meseci.

15.1.2017.

Jutros smo ispratile ljude koji su se vratili nazad u Srbiju. Neki su plakali, neverovatno kako se ljudi zbliže za tako kratko vreme, valjda muka ljude spaja.
Ja sam poželela da skuvam ručak danas. Volim da kuvam pogotovo kad imam kome. Prvo smo gledale film, dok se cimerke nisu uspavale. Onda sam u kuhinji lagano spremila klopu, svako je kuvao za sebe šta želi, ćaskanje u zajedničkoj kuhinji, razgovori, deljenje iskustava i ostalo što ide uz kolektiv.
Čitanje … pa opet film… bo~me da nisam ponela knjige i lap top ovo sve bi bilo mnogo teže podneti.

16.1.2017.

Ponedeljak, još jedan neradni dan, navršava se deveti dan kako sam ovde, sutra se počinje sa poslom. Nisam se toliko radovala nekom poslu davno.
Danas sam se čula i videla preko skype sa mlađom ćerkicom. Kažu da deca te razdvojenosti mnogo bolje podnose od nas odraslih. Krenula je škola pa su dogodovštine sa drugarima posle raspusta zanimljive za priču.
Pitala me je da li sam naučila jezik. Par reči da. Ali iskreno ni ne trudim se.
Primetila sam da nas ovde baš ne vole. Naravno i ljudi koji dolaze po drugi treći put ovde su nam to i preneli. Ono što sam ja lično videla i osetila je u prodavnicama, poprilična neljubaznost prodavačica, praćenje, valjda misle da ćemo pokrasti nešto. No kako to obično biva sigurno je neko napravio sranje i sad su svi etiketirani. Tako da sam ja odlučila da se pravim englez.
Sve što mi treba pitam na engleskom, čak i sa domarom seštaja (ubitovne) komuniciram na englesko. Neverovatno kako te bolje usluže u diskontima kada im tražiš na engleskom, za razliku od cimerki koje traže na srpsko, uz loš pokušaj slovačkog, čak su i one primetile razliku. Dakle u slovačkoj se pravim englez 🙂

17.1.2017.

Danas je mojoj starijoj ćerki rođendan. Sedamnaestogodišnja devojka sasvim zrelo priprema svoj rođendan sa prijateljima. Keva je tu, pa je tu, odavno smo izgradile odnos poverenja i razumevanja pa će joj i ovaj rođendan proteći onako kako ona želi. Puno srce, dok se mlađa privija uz komentare, lepo je sa tatom ali mama nedostaješ mi ti. Trudim se da me to ne raspekmezi. Moraju keve biti jake. A znam da je u dobrim rukama sa bivšim suprugom u mom stanu gde joj je poznato okruženje, blizu škola, drugari, učiteljica od koje imamo maximalnu podršku i sve ono što smo gradile zadnjih 10 godina sad se vidi koliko ćemo ovo lakše prevazići.
Radni dan, popodnevna smena. Autobus dolazi po nas i vozi nas direktno do fabrike. Nas sedmoro iz smeštaja prvi put nakon toliko dana idemo na posao. Dočekao nas je koordinator, uputio gde i kome da se javimo, kako da provučemo kartice i osnovne stvari objasnio.
Team leader-ke su nas raspoređivale, raštrkani na sve strane. Ostala sam sa devojko, mladom ženicom iz smeštaja raspoređena na neko mesto spajanja. Devojka je skroz ok, mlada, vredna, brza, brzo smo se dogovorile kako ćemo jedna drugoj olakšati i odrađivale brzo i uigrano sve. Ma to je bukvalno bezveze posao, spajanje, lepljenje, šraf dva, ništa komplikovano. Rekli su nam da je hladno u halama, ali nije, bar nije tako strašno, ili nama dvema nije bilo. Vrlo brzo su nas posetile team leader-ke, uz pohvale na slovačkom i da kao usporimo malo. No nas dve smo se tako lepo uigrale, svaka u svojim mislima, pevušile pesme u glavi i svaka u svom svetu. Kao što sam i mislila, posao nije težak, bukvalno možeš da meditiraš uz ritmišne pokrete. Malo okreta, donošenje i odnošenje materijala, okreni sagni se, prevrni, složi, prekontroliši, ništa naporno ni zahtevno. Što bi jedna ženica rekla posao za debile. Ali ok je sasvim.
Pauza nakon dva sata od 10 min za cigaru, naredna opet nakon 2 sata od 30 min za klopu, wc i ko stigne još jedna cigara, na treću pauzu su nas gotovo opomenuli koliko smo se zaradile, još jedna pauza od 10 min. Realno znači od 8 sati efektivnog radno vreme je 7h a satnice se računaju na 7,5h.
Nemam šta loše da kažem, pogon je to, fabrika, trake, tako nešto sam i očekivala i bila spremna.

18.1.2017.

Uskoro ponovo na posao. Još samo da se na kratko vidim sa ćerkom posle njenog klizanja i pre škole. Sve je ok, krenulo je, kotrlja se.
Juče posle posla mi je kao retko kada došlo da popijem bar jedno pivce, čisto relaksa radi. Tako da smo se jutros organizovali da odemo do prodavnice. Taman i hleb da kupim za sebe i cimerke.
Tri momka i ja zajedno do radnje. Opet među muškima, to mi mnogo više prija. Išli smo ulicom kao smogovci. Večeras kad se svi vratimo s posla idemo u dnevnu sobu na malo ćaskanja i opuštanja. Kad domar ode oko 21/22h slobodni smo, pa se onda ljudi opuste i otvore se prozor u dnevnoj i možeš zapaliti i cigaretu. Pa kud svi, tu i mali mujo.
Novi je radni dan – sreda… leti vreme.
Još 14/15 nedelja kako moja mlađa računa. Ih kad to pomnožim sa dnevnicama na nedeljnom nivou… više volje za stajanje sedam sati, biće sve ok.

19.1.2017.

Jučerašnji dan na poslu je prošao turbulentno. Postavili su nas na isto mesto, ali smo nas dve brzo odradile sve što je bilo, ponestalo je repromaterijala i onda su nas prebacili na liniju.
Postavili su me na završno pakovanje. Sva sreća pa imam spretne ruke i brzinu i uz posmatranje team leader-ke sam dodatno premeštana na još operacija, verovatno da vidi i kakva sam tu.
Takođe je u toku dana bio popis ljudi koji nisu zadovoljili neke njihove standarde, pa je počelo da se šuška da će u petak biti otkaza i da će se ljudi vraćati kućama.
Ono što me je fasciniralo u liniji gde sam bila, gde se sklapaju stalci za televitore, monitore i držači za zidno postavljanje, je da je team leader-ka s vremena na vreme uskakala u liniju i radila i ona. Treba da se ispuni zadata norma i bez po muke ona je uskakala na gotovo sve operacije, gde je bilo zastoja. Nešto sumnjam da bih u srbiji tako nešto doživela. Setila sam se svojih team leadera – supervizora sa ranijih poslova koji bi odmah po dobijanju pozicije dizali nos u vazduh i ostali bi bili daleko lestvica ispod njih, iako su do juče sedeli pored nas. Ne znam da li je to mentalitet ili prosto odnos prema radu, ali me taj gest zaista oduševio.
Posmatrajući liniju, tačno sam i sama mogla da uočim ko je spor (smotan) ko se ne trudi dovoljno, priča okolo, čačka telefon ili gleda prvu krivinu da bi seo. Lično sam se zaista trudila da se pokažem i dokazem, ne bih li ostala što duže na poslu, ne bi li koreanac i ljudi koji posmatraju radnike primetili spretnost i brzinu, jer time kasnije osiguravaš sebi mesto u boljim pogonima. Znam da će vreme sve pokazati i da će sve polako doći na svoje.
Povratak i sedanje u autobus je bilo bolno. Tačno sam osetila na svojoj kičmi koliko se opterećuje stajanjem od 8 sati. Ako uzmemo u obzir da mi je zadnjih deset godina posao zahtevao sedenje pred kompjuterom ili eventualno pred mašinom za šivenje, ovo je bio veliki šok za organizam, Iako sam u dobroj kondiciji i biciklista i pokretna i brza u svakom pogledu (čitaj nekad i brzopleta :)) Kičma u mojim godinama (39 skoro 40) ipak oseti. No preguraćemo i to uz malo jutarnjih vežbi.
Veče je proteklo uz ono pivce sa sustanarima zgrade i kolegama s posla, smeh i bezazlene priče, po neko prepucavanje među supružnicima, pa mi je donekle bilo drago što sama sa sobom, svoje misli sabiram i ne moram nisakim da delim svoju intimu.
Jutra su ipak po malo teška, nedostaje mi moj topli stančić, pijenje kafe uz tv i da mi Dunjica uvali svoju malu glavicu u krilo sa neizbežnim – češkaj me. Svesna da dugo još neću osetiti dodir dragih mi bića suzni kanali počinju da se pune, ali onda duboki uzdah hladnog vazduha i dim cigarete smiri te nabujale emocije. Što manje misliš o onome što ti nedostaje, to ti manje nedostaje. Što više misliš na sutra, pre će proći i doći bolja jutra.
Hladno je, begaj Tanja unutra da se spremiš polako za posao. Novi radni dan te čeka. A uveče knjiga, topao krevet i san.

20.1.2017.

Petak zadnji dan u radnoj nedelji. Danas su me stavili na liniju sa limovima. Kako se to ovde zove „igličenje“, to bi bila priprema pozadinskih limova za televizore. Momci su postavljali te „iglice“ (žice koje se ubacuju u određene delove sa kukicama na kraju)… od tog silnog igličenja momci su imali flastere na skoro svakom prstu, jer se u brzini zarežeš na lim. Ja sam nakon njih postavljala neku crnu zaštitnu selotejp traku na te kukice. Deset trakica (1,5cmx1,5cm) ide na jedan lim i to brzo moraš da lepiš dok traka ide. Od toliko limova i traka, nakon nekog vremena su počele da me peku jagodice, da bih na pauzi videla da su mi jagodice gotovo izjedene, verovatno od lepka koji je na selotejp traci. Pred kraj radnog vremena izbledela kožica na mojim jagodicama je počela da puca i napravile su se ranice, pukotine. Sva sreća pa sam imala kremu u torbi i podelila sa devojkom preko puta mene koja je isto radila, pa se upala malo smirila. Dosta njih se poseklo na te limove ali norma je morala da se ispuni. Dok gledaš u traku i radiš bude ok, ali kad podigneš pogled, mnogima se zavrti u glavi.
Povratak u smeštaj nakon radnog dana i glupavu priču u autobusu dve devojke ko je koga blokirao na face book – u, strašno, koliko su ljudi ovde plitki. Čast nekolicini sa kojima se po pogledu sporazumeš.
Krvav je ovo dinar (evro)… Ako mi neko ikad kaže kako je lako zaraditi laže sam sebe, ne mene. A ovi što se šepure po FB -u kako im je super, verovatno ne znaju za bolje u svom domu. Meni nije lako, ali sam bila spremna na to i gledaću što bolje pouke da izvučem iz svega.
Najavili su nam i otkaze. Dve devojke iz Trstenik,iz našeg smeštaja su upisane u nekakav spisak. Tako da očekuju sutra da im se kaže da se spakuju. Nisu ko svet radile ni 4 dana. Ali ovi sve gledaju, koliko si brz, kako se snalaziš na raznim pozicijama, koliko pričaš i ko zna šta sve još.
Uveče smo svi sedeli u dnevnoj sobi, pričali, žene ogovarale, muški pili pivo, a ja sam ispunjavala muzičke želje, puštajući im muziku sa laptop-a. Sutra ću morati dobrano da se izvinjavam mom dragom kompu i da ga par sati oporavljam od muzike koja se slušala to veče. Da mi je neko rekao puštaćeš tu muziku sa ovog tvog sokoćala, rekla bih mu – ala lažeš, nema terorije. Ali eto i to se desilo, ali sam ipak na početku postavila uslov, samo stare narodne, ovo novo moj komp ne ume da pušta.
A kad sam im na njihovo pitanje šta to ja slušam, pustila Child In Time  https://www.youtube.com/watch?v=OorZcOzNcgE             veoma čudno su me gledali 🙂 … he he … morala sam, bilo je jače od mene, ko zna šta bi bilo da sam im pustila Sid Vicious-a, Dubiozu ili možda čak i nešto jače 😀

21.1.2017.

Danas je mom tati 66 rođendan, subota, dan za nabavku. Tri puta mi je došlo da se spakujem i odem sama čekajući ekipu da se spakuje i krene.
Bio je lep i sunčan dan a ja sam još bila pod utiskom od čitanja sinoć :
„Spoljni svet je, grublji nego ikad, tog dana lajao na mene izrovarenim ulicama, pretrpanim tramvajima i siromašnim, nemaštovitim izlozima. Sa crnih zidova, sa bezličnih, ljuštećih fasada cerili su se poluoguljeni predizborni plakati i zbrzani grafiti najrazličitijih nezadovoljstava. Istočnoevropski automobili su ispuštali crne oblake olovnih isparenje i kao da se nekakva prljava magla tog dana spustila na grad. Sunce se, ipak, probijalo kroz svu tu skramu i grejalo mi vrat, pa je moglo da bude i nečeg lekovitog u prisustvu tog toplog zraka, ali ja sam, svejedno, koračao bled poput duha, hladnih obraza, smrvljeni utučen, oborenog pogleda, sa rukama duboko u džepovima. Korak mi je bio nesiguran i lelujav, a povremeno sam morao i da zastajem kako bih prikupio snagu za dalje.“ V. Arsenijević
Pa se i ja danas tako nekako osećam.
Par dana mi se vrti po glavi konstatacija da sva ova mesta liče na moj Banat. Samo mi je Slovački baš nekako ružan jezik. Mešavina iskvarenog mađarskog, pokvarenog ruskog uz primese i šmek romskog. Baš nešto nemam želju da ga naučim. Tako da sam i danas spikala engleski u diskontu.
Čak su mi i ljudi ovde ružnjikavi, asociraju me na cigane, kad idem gradom, tačno vidim koji su naši a koji njihovi. Stvarno smo lepa nacija. Žene su im male i debele, poprilično guzate sa stomacima, okruglaste onako, a muškarci svi neki mršavi, nema za šta pas da ih ujede, žgoljavi i tanki.
Jedva čekam proleće da u Zmaj Jovinoj ili Katoličkoj porti popijem piće gledajući naše lepe mlade ljude, koji ko zna da li će ostati u Srbiji.

22.1.2017.

Nedelja dan za odmor, film i knjigu.

Preporuka film „Kontakt“ ima ga online na you tube, Nikola Koja u makedonskom filmu, dobra priča, prijao mi je.

23.1.2017.

Ponedeljak, radni dan, ustajanje u 4h da bismo popile kafu i u 5:15 bile na stanici po mrklom mraku čekajući bus za fabriku. Opet sam radila sa onim selotejp trakama, sad sam i drugi prst izgrizla, pretpostavljam da je solvent lepak ili čak hot melt, ne verujem da akrilni lepak može toliko da izgrize kožu. Sad mažem rane kantarionom da prođe što pre. A tim prstima gotovo sve radim, pranje sudova, kuckanje na telefonu, tastaturi i ostalo. No uz kantarion proći će.

48 ljudi je dobilo otkaze, planira se još i da se cela fabrika tj ogranak gde sam ja prebaci samo u pre podnevnu smenu. Videćemo šta će od toga biti na kraju, već sutra ne rade neke linije, pa ni moja, tako da sutra odmaram.

Nisam baš došla da odmaram, al sad šta je tu je.

Po netu se piše da će ovde biti nekog čišćenja, Slovačka postaje sve više ozloglašena i svašta sam pročitala po netu što pre nisam nailazila.

Juče je stigao čika milicajac u naš smeštaj, u civilu. Zašto, niko nema pojma. A noćas sam toliko loše spavala da sam jedva ustala jutros, jer su skakali gore do 3h sigurno. Milicajac se napio, teturao malo po hodniku i smestio se u jednu od soba.

Danas smo čekali koordinatora gotovo do 21h koji se nije pojavio, iako se najavio. Svi su besni jer se šuška da agencija više neće dozvoljavati produžavanje boravka duže od 3 meseca. A ljudi ovde ostaju i po godinu dana, tutnuvši cariniku 50e da ne overi izlazak iz zemlje i ponovo okrenu i uđu, a ako ih neko nešto pita za pretodni ulaz kažu da je bio na jedan dan i šoping. Tako da uspevaju da produže svoj boravak ovde. Dakle nismo saznali zbog čega se najavio i šta to bitno ima da nam kaže. Vrlo neprofesionalno s njegove strane. Ljudi iz srbije još uvek nisu dobili decembarsku platu. Opšta zbrka i ludilo.

U mojoj glavi hiljade misli.

Ali smirila me moja Dunja i njen osmeh na skype, priče o časovima engleskog, dečacima i ostalim slatkim pričama o provedenom vikendu kod bake i školi.

24/25.1.2017.

Utorak se radilo samo jedna smena, ja sam ostala u sobi, čitajući završila još jednu knjigu ovde, odmarajući, promenila posteljinu, malo pospremila, pogledala film „Hadersfild“ sa fenomenalnim Nebojšem Glogovcem.
Pošto se prethodni dogovor sa cimerkama nije ispoštovao oko kuvanja, ove nedelje kuvam sama za sebe, tako da sam neko vreme provela u kuhinji spremajući klopu za dva dana.
Čula se sa par prijatelja – drugara koji se interesuju kako mi je ovde. Pored svih nekih okvirnih opisa, jedan od mojih definitivnih zaključaka ovde, vezanih lično za mene je da mi se čini da mnogima ovde delujem kao neki čudak. Volim na miru da popijem svoju jutarnju i popodnevnu kafu, čitam knjige, stalno nešto gledam po kompu, ne slušam njihovu muziku, ne ogovaram okolo, retko pričam a i kad kažem nešto, to bude na mestu, pa mi se učini da se ljudi oko mene zbune.
Povela se i polemika oko toga šta koordinator treba da nam saopšti, mada smo već znali i načuli o čemu se radi. Neki nebulozni zaključci su me samo nasmejali. Bilo mi je zaista na momente teško objasniti ljudima da sve to ne treba da ih dotiče, naj lakše je promeniti agenciju, a ako je njima u interesu da izgube profit koji imaju nad zaposlenima, to je njihov problem. Konstatacija pojedinaca da mi ovde imamo smeštaj a da neki drugi plaćaju smeštaj, dok sam objasnila razliku njihove satnice i naše i da mi ovde ne dobijamo ništa besplatno, već se na nama zarađuje, trebalo mi je dosta strpljenja u objašnjavanju. Sva sreća pa sam ranije imala posla sa obučavanjima ljudi, takođe dva školarca i sve ono što vremenom igradi strpljenje u šoveku, pa sam imala snage.
Čika milicajac koji se ušunjao u smeštaj, ispostavilo se da uopšte nije inspektor, kako su kasnije rekli, pa pokazao im je interpol propusnicu. O bože …
Onda mnogi od vas definitivno mogu da zamisle kako sam se osećala i koliko ću psihički ojačati ovde 🙂 … to i jeste jedan od ciljeva i mojih iskušenja na ovom tromesečnom putešestviju.
Od sutra svi radimo pre podne, nema popodnevne smene, navodno nema repromaterijala.
Momci iz Larga neće raditi 12 sati već 8, pa se hvataju za glavu, jer to nije ono što su planirali, i time im se u mnogome smanjuje planirana dobit.
No videćemo šta nas ovde čeka do kraja.
Po netu čitam svašta o Slovačkoj, ljudima ovde, navodnim zatočeništvima i svašta. Moje jedino objašnjenje je da se agencije prepucavaju preko novinara koje plate. A para vrti gde burgija neće.
Radni dan sam provela opet lepeći trake, do momenta dok nisu opet počele da me peku jagodice od lepka, tek onda sam se setila da stavim hanzaplast. Proći će i to.
Na pauzama sam čula razne razloge dolaska ljudi ovde. Od klasike da se u Srbiji nema posla niti može da se zaradi toliko, neki su došli da skupe novac za kola, neki za kućicu na selu, neki pokušavaju i da ostanu, ne vraća im se u SR, neki otplaćuju kredite u koje su zaglibili, neki školuju studente… svakakvih priča ima.
Što meni raspiruje maštu i tera na mnoge misli, sve u svemu, zanimljivo je.
Sve osim današnjeg izlaska s posla gde su se ljudi gurali ka izlazu, kao da su na rock koncertu pa te masa nosi i ljulja gde ko stigne… e stvarno smo nekad … ne vucite me za jezik 😉

26.1.2017.

Danas je bio težak dan.
Racija.
Milicija je upala u fabriku u sred radnog vremena.
„Srbia“ … digli smo ruke… „pasporte“
Sve su nas legitimisali, popisali imena. Neki od ljudi nisu imali pasoše kod sebe, neke su sakrile liderke, par njih je odvedeno jer su prekoračili 90 dana. Opšti haos i očaj u ljudima.
Eh Srbijo šta si dočekala, da ti decu popisuju u ciganskoj slovačkoj,
gde će ti duša Srbijo kad svoju decu teraš iz svojih njedara za koru hleba.
Kaže „onaj“ da „srbi neće da rade“
dođi mamu ti … da vidiš kako srbi rade i u kojim uslovima
E robijo, teška li si.
Toliko poniženje u životu nisam osetila.
Oči su mi bile pune suza sa mislima prekora za ono što se dešava ovim ljudima ovde.
Strašno…
Nemam baš lepe reči za ovo što se dogodilo danas, a kažu da je tek počelo.
Razni komentari su se čuli u šaptanjima i domunđavanjima ljudi koji hodaju u povorkama, pa se vraćaju nazad na svoje radno mesti. „Rabotite … rabota … “ čuli su se povici, morala se uraditi norma.
Prsti mi bride, oči su mi pune suza a u grudima steglo pa nema kud da izađe.
Svi smo bili na jednom mestu i crnogorci i bosanci i sremci i južnjaci … svi … pogledima smo se razumeli, svako u svom jadu, besu, očaju, svemu što nas je snašlo ovde.

evo par pesama koje sam vrtela po glavi danas :

27/28/29.1.2017

Petak, zadnji radni dan u nedelji, proleteo. Svi smo još uvek bili pod utiskom od prethodnog dana a svako je imao nešto „pametno“ da kaže ili komentariše. Trudila sam se da ne razmišljam o svemu tome, ja sam došla na 3 meseca i posle idem kući, i zaista me nije zanimalo kako će i šta će ostali, pogotovo ne nagađanja i priče o tome ko je tu kome šta namestio, ili bilo šta drugo. Mnogi ne poznaju zakon ili se nisu informisali i od toliko lupanja gluposti mi je pripala muka a da ulazim u bilo kakvu raspravu nije mi delovalo ni malo konstruktivno, da bih trošila svoju energiju. Sačekala sam popodne koordinatora da bih uzela akontaciju i vratila se u svoju sobu, slušalice u uši, knjiga i mir u glavi.

Ceo vikend je protekao u ogovaranjima, olajavanjima i niskim razgovorima ostalih u smeštaju, cimerke su se zdušno zdale u prepričavanje ko je šta rekao, ko šta kuva, kako se ponaša i ostale šuplje priče od kojih mi je pripadalo muka. Tako da sam u subotu prošetala, bila u kupovini, spremila sebi klopu, dremala, čitala, pisala malo, slušala muziku i čula se preko neta sa par prijatelja.

Nisam imala snage da se upuštam u bilo kakve rasprave.

I prijalo mi je da se izuzmem iz svega, budem u svojim mislima, u razgovorima sa dragim mi ljudima, novoj knjizi, stand up-u na netu, po neki filmić … i moj svet je dobar, mnogo bolji od okruženja.

1.2.2017.

Krenuo je i Februar 🙂 kratak mesec, dakle i brzo će proći. Dani prolaze standardno, rano ustajanje (čitaj u 4h), posao, ljudi, pauze, klopa, i brzo prođe i tih 8 sati rada. Nisam brbljiva u poslednje vreme, uopšte, tako da mi dan na poslu prolazi u mojim mislima.

Danas je bila ludnica, mnogo ljudi je otišlo nazad za SR i bilo nas je malo, pa je liderka skupljala okolo ljude, tako da je pored mene prošlo četvoro ljudi da im pokažem kako da rade, od njih samo jedna ženica je uspevala da postigne. Bilo je dosta naporno ispratiti tempo uz menjanje ljudi na liniji.

Juče sam dugo razgovarala sa starijom ćerkom gde sam se rasplakala. Razgovor o momku, romantičnoj večeri koju je imala, pripremama za takmičenje u recitovanju, njena pitanja kako mi je ovde i potpitanja, dogovori oko podizanja novca i ostalo. A zašto sam se rasplakala i zašto me dirnuo ceo razgovor, pre svega je njen način razmišljanja i iznošenja stavova i pesma koju je odabrala za takmičenje.

Nemoj se zadovoljiti pričama. Načinima na koji su se stvari odvijale za druge. Razvij svoj vlastiti mit.
Budi zahvalan za svakog koga sretneš, jer svatko je poslan kao vodič s one strane.
Tisuću polu-ljubavi mora biti odbačeno, kako bi se jedna cjelovita povela kući.
Ovo mjesto je san. Samo spavači ga smatraju stvarnim. Tada smrt dođe poput zore,
i ti se probudiš smijući se onome za što si mislio da je tvoja tuga.
Pleši, ako si sa sebe skinuo zavoje.
Usred borbe, pleši.
Pleši u svojoj krvi.
Pleši, kad si savršeno slobodan.
Hajd’mo pobjeći,
od svih pametnih ljudi,
koji stavljaju riječi u naša usta.
Hajd’mo samo reći
što naša srca žele.
Zaboravi sigurnost. Živi tamo gdje se bojiš živjeti.

5.2.2017.

Svanuo je nedeljni sunčani dan, poput prolećnog sunca zraci su me milovali po licu.             U blizini je neko jezero, videla sam na mapi. Da, bilo bi prijatno istražiti malo okolinu.
Obukla sam tople pantalone, dugu rolku, moj crveni kaputić, čizme i krenula putem koji sam prethodno pogledala na mapi. Niske kuće sa malim cvetnim bašticama, gde se sneg polako topio i nazirale su se staze i mali žbunovi, orezane ruže i biljke koje su se promaljale ispod snežne beline i vlažnog zemljišta. Svaka kućica na putu do jezera kao da je imala svoju malu priču, ni jedna nije ličila na onu pored i svaka je svojom kapijom i okućnicom davala neku posebnu draž maloj uličici koja je vodila do neasfaltiranog puta koji je vodio do jezera.
Sneg se topio, tako da je po putu mestimično bilo barica i blata koje sam uspešno uspevala da izbegnem, sunce je obasjavalo put svetlucajući na mestima gde se led i sneg topio. Pored puta nizali su se drvoredi ogoljenih grana dok je po zemlji opalo lišće, vlažno od celozimskog stajanja usnulo uz koren svog stabla, širilo je miris vlage svuda okolo. Put je vodio do raskrsnice, gde god da krenem na isto mesto ću dospeti.
Raskršća su uvek za mene imala posebnu simboliku pa sam zastala, pogled uprt u daljinu, čule su se ptice, kao da su se sva bića budila na ovom suncu iz svog zimskog sna. Krenula sam putićem koji mi je delovao manje blatnjav, ali je zato sneg bio utabaniji od tragova točkova i caklio se na mekim zracima sunca.
Put je vodio kroz šumicu kraj rukavca jezera, po neka staza je vodila do obale gde su podvijena i polomljena stabla nadvijala nad zaleđenom površinom. Trska se skupila u svežnjeve, grmove, kao da se stabljike čuvaju međusobno od prethodne zime i leda koji ju je okruživao.
Pri izlasku iz male šumice, nazirao se mostić i nasip oko jezera. Manja jata ptica su obletala jezero i sletala na ostrvce koje se nalazilo na sredini prostranog zaleđenog belog prostranstva. Kako sam bivala bliže, tako se intenzivnije čulo pucketanje leda koje se topi pod snagom sunca.
Mol na delu jezera sa obasjanom barakicom davao je odličnu priliku za pogled i predah. U njoj se nalazilo par stolica, praznih flaša alkohola, očigledno mesto na koje ljudi povremeno dolaze iako je sve bilo otvoreno, uzela sam jednu stolicu i sela na mol. Okrenuta suncu, zašmurila sam i upijala sunce u sebe, osluškivala pucketanje leda i ptice koje su letele i sletale na površinu jezera gde se led otopio pri sredini.
Tišina prirode, toplota sunca, ulivali su mi prijatan mir koji se širio mojim telom, trudila sam se da što više tog osećaja nirvane ulijem u sebe, da osetim kako me lagano preplavljuje osećaj blagog mira koji mi je potreban.

12.2.2017.

Svanulo je još jedno nedeljno sunčano jutro, videću šta ću danas. Radna nedelja je gotova. Juče sam bila u gradu, sama, u kupovini. Naredne nedelje cimerka odlazi za N.S. da uradi nov pasoš, ne bi li se vratila i ostala ovde što duže. Pa sam je zamolila da odnese mojoj deci nešto što sam želela da im pošaljem. Svake nedelje od akontacije sam odvajala nešto novca, da bih skupila dovoljno za kupovinu njima. Tako da sam se rano ujutru spremila i otišla do grada. Priznajem da mi je mnogo bolje i brže i lakše prošlo sve sad kad sam išla sama. Nema čekanja drugih, praznog gledanja po buticima, i kilavljenja do kasno. Tako da sam brzo sve završila. Znala sam već gde šta ima i šta sam želela da im uzmem.
Mlađa šmizla je tražila peglu za kosu. Tu istu fazu sređivanja i doterivanja sam prošla sa starijom, tako da sam jedan dan naišla na neki praktičan komplet, gde pored keramičke prese za kosu, ima i dodataka za uvijanje kose. Pa klinceza može da kombinuje. Set je bio na popustu, tako da sam joj uzela to i ispunila mali hir i želju da ima svoj set za frizure. Već zamišljam kako ubrzo, čim se izvešti, poziva drugarice na frizuru pre škole. Biće veselo 🙂
Starija nije tražila ništa ali sam videla prelepe cipele na popustu od 50%, a kad sam ih videla, tačno sam mogla da je zamislim u njima na njenom plesu. Ona postaje devojka već i trebaće joj prave ženske cipele. Dobro sam osmotrila kvalitet izrade i baš je njen broj ostao, samo sam molila boga da se ne prodaju dok ne skupim novac i uzmem ih za nju.
Naravno obema sam prethodno poslala fotografije i da li im se sviđa. Odavno već ne kupujem na svoju ruku ništa za njih, osim hrane. Nikad nisam volela kada mi je keva dolazila iz kupovine i uzimala mi nešto što mi se ne dopada, na svoju ruku, toliko sam žarko želela da imam drugačije od ostalih, a mama je uporno imala potrebu da nas uniformiše. Tako da sam odavno tu grešku ispravila kod svoje dece. Dozvoljavam im da izgrade svoj stil i da sa uživanjem nose ono što žele, naravno uz sugestije dok su bile manje. Osećala sam se baš zadovoljnom, što sam uspela da im priuštim to i što će uskoro dobiti paket od mame.
U povratku uzela nešto namirnica sebi za od nedelje, i vratila se u mir sobe. Cimerke su otišle u grad, tako da sam bila sama. Milina, tišina, muzika. Napokon sam uspela da pogledam film koji mi je preporučila starija ćerka – Dancer in the dark – . Baš kao što je rekla, jak fil, emotivan, teško da ne možeš da ne pustiš koju suzu, sa Bjork u glavnoj ulozi, tako da mi je dan baš lepo prošao.
Ali uveče je nastala ludnica. U smeštaju imamo gomilu novih ljudi preko druge agencije, mladih koji žive za vikend da se ponapijaju, tako da je žurka počela. Nisam mnogo obraćala pažnju na sve dok nisu počeli da defiliju i kroz sobu, zbog cimerke koja voli da bude u centru pažnje i što se ono kaže, u svakoj čorbi mirođija.
Tako da sam u jednom momentu stvarno pomislila da su me tajno ubcili u neku Farmu ili Parove ili nekog Velikog brata. Svađe, prepucavanja, ko je kome šta rekao, uradio, zašto, prebacivanja, dreka, pijane izjave, domunđavanja i ostale gluposti. Uspela sam da budem cool ali me iznutra sve toliko iritiralo da mi je došlo sve da ih pobacam kroz prozor.
Gadim se svađa, malograđanskog ponašanja i tih rekla-kazala varijanti koji me nikada nisu zanimale a sad sam bila uvučena u bliski prizor htela ja to ili ne. Baš mi je u jednom momentu bilo mučno da posmatram to sve. Pokušala sam da se izuzmem iz svega, slušajući svoju muziku i ćaskajući sa prijateljicom preko fb, koja je uspela donekle da me umiri.
Od pomisli gde sam ja ovo došla, kakvi su ovo ljudi oko mene, da pobegnem glavom bez obzira od budala koji me okružuju. Posle čujem priče da su ovde tuče vikendima normalna stvar. Pa onda se stvarno zapitam. Ako je normalna stvar da ti nestaju stvari iz kupatila ako slučajno zaboraviš, normalno je da ti takođe nestanu namirnice iz frižidera, normalna stvar je da se ljudi međusobno svađaju, normalno je da žene po hodnicima olajavaju, prepiru, normalna stvar je da ti svako zagleda u lonac šta kuvaš, normalna stvar je da se viče po hodnicima i upada u sobe bez kucanja, normalno je da se čerupaju kose, gurkaju uz pogrdne izjave, normalno je da trojica drže jednog da ne tuče neku ženu… itd … onda ja nisam normalna.
No prošao je i taj dan, danas je novi suncem okupan dan i neće mi ga niko pokvariti. Poskidala sam neke knjige i filmove imaće moj mozak pametnijih stvari za žvakanje.

19.2.2017.

Polovina je prošla. Sad znam gde sam i u kakvom sistemu, jasniju sliku sebe u ovom beskrajnom univerzumu imam. To su dobre stvari. Navikla sam se na mnoge stvari ovde, prosto zažmurim na jedno oko i namignem sebi a drugo ne vidim. Samim tim je lakše sve.
U poslednjih par dana odjeknulo je i u Srbiji dešavanja ovde, ne verujem da će se nešto drastično promeniti, ali vredi znati. Znanje treba da bude kao sablja u našim rukama. Imala sam tu čast da pre mnogih pročitam ceo text „tajnog novinara“ (Hvala Brane).
Text je fenomenalan, iako onaj ko nije okusio nešto slično, teže će osetiti sve što je rečeno u originalnom textu, koji su novinari naravno tražeći senzaciju malo napumpali. A to je potpuno razumljivo i u opisu posla. Čitajući kasnije članak cimerki, žena se rasplakala. Danas je otišla da uradi novi pasoš, ne bi li ostala duže od 3 meseca. Zašto ? Jer drugog izbora nema.
Ovih dana jedan od problema sa kojim sam se suočila bila je voda za tuširanje. Smeštaj je pun, nema slobodnog kreveta ni sobe, tako da tople vode brzo ponestane. A slovaci su izgleda mnogo štedljivi ljudi, pa se kotao sa grejačima uključuje kada je jeftina struja. To oko štedljivosti takođe se može primetiti i po uličnom osvetljenju. Jer na posao krećemo po mraku. Njihove bandere imaju čini mi se sijalice od nekih 25W (ako toliko postoji), jako slabo osvetljenje, čisto da se ne zagubiš, pratiš banderu u daljini.
Ono što sam primtila i dopalo mi se, svakako je visoka svest o očuvanju okoline, reciklaži. Kese u prodavnicama se ne dele besplatno, cena za jednu kesu je od 0,09/0,19/0,29e. Tako da se po kesama prepoznajemo. Stanovnici većinom imaju platnene torbe i cegere za kupovinu. To mi je dalo ideju za moj Novi Sad kad se vratim.
Februar je skoro gotov. Problem sa kojim sam se takođe suočila je manje radnih dana. Ni jedan ponedeljak se nije radilo u februaru, to mi smanjuje dnevnice-satnice rada, i pored kratkog februara. Ali sam se ja malo napravila blesava i bezobrazna. Pa sam iako je neradni ponedeljak zvanično, odlazila na rizik u fabriku (uvek bar jedna linija radi, za ostale postoji spisak i plan na oglasnoj tabli). Tako da sam ipak radila. Jer od onih sa spiska, neki ne dođu, ili prosto se nađe posla u drugom delu. Jer došla sam da radim i zaradim a ne da sedim u sobi. Cilj opravdava sredstvo.

02.03.2017.

ljudi
N – „Jarane, ne tako bolan. Ovako, gle kako ja, povučeš… Eeee i onda mi bosanci glupi.“- veseli bosanac – momak 27g, pokušava da skupi novac za maminu operaciju katarakte, bez stalnog posla u rodnom kraju, radio kao nadničar i konobarisao na moru u crnoj gori, sanja o žurci na ibici
K i N – 24g i 26g momak i devojka, on skuplja novac za završnu godinu na studijama prava, ona je završila višu dizajnersku i svoju zaradu prilaže u njegovu kasu da on završi školovaje. Ne veruju da će u svom kraju naći posao u struci pa usavršavaju jezike, ona uči i španski.
D i M – kume, ranih tridesetih, obe majke, radile u industriji ouće, nakon raspada fabrike pokušavaju da pronađu posao, dok ne uleti nešto, pristaju i na to da par meseci budu odvojene od muževa i dece.
J – 49g skoro razvedena, nema gde da ode, muž je isterao iz stana, nazad u selo kod majke od sramote neće. Još uvek pati za svojim mužem kome su popustili živci i sad se iživljava i nad decom koja su ostala s njim.
T – 21g pobegla od kuće i oca alkoholičara, „Ako mama hoće i mora da ga trpi, ja ne moram.“ Često se čuje sa mamom i šalje joj povremeno novac.
R i V – rane četrdesete, razvedeni oboje, bili navodno ljubavnici, sad zajedno. On je bivši robijaš koji zna slovački, poreklom slovak, pa se nadaju da će ovde naći svoje parče neba.
S i D – on je odslužio svoje zbog krađe banke u kojoj je radila njena majka, ona pati da ima markirane i firmirane stvari, nisu ludi da rade za sitne pare u sr, kafić koji su imali, nije opstao.
D i J – skupljaju novac da kupe kućicu na selu u banatu, videli su neku za 3000e, nemaju decu još ni nakon 9 g braka, on voli da cuga a ona buckasta, pa se podboči i zvoca mu često.
B i B – i njihov treći brat iz cg koji je nešto zeznuo pa su sva trojica morala da se sklone.
M – 23g konobar iz bg-a, nema posla kada je zima, radi u nekom od lokala na adi, al kad krene sezona vata šta stigne, čuo je da ovde može bolje da se zaradi.
K i M – 25g i 26g mlad bračni par iz ž šumadije, pokušavaju da skupe nešto novca da bi sredili svoj sprat u porodičnoj kući, zajedno sa njegovim roditeljima i njegova dva brata sa snajama i decom.
A i S – bračni par, malinari, mrtva je sezona sad, logično, ali nije ovo ono što su očekivali, tako da uskoro odlaze.

Ima ih još … i situacija koje verovatno nikada neću zaboraviti.
Bliži se kraj, još mesec dana. Odlučila sam da se nešto ranije vratim kući, tih par dana u aprilu mi ne znači mnogo, tako da se prvog aprila vraćam, završim mart i eto me moj Novi Sade.
Čudno je kako počinju da nedostaju određene stvari, čak i pri samom prisećanju steže se utroba ili se usne razvuku od laki osmeh.
Banalne stvari poput bureka, kafe koja se pije u jutarnjoj tišini, papiri i moje boje, žvrljanje i skice, mašina za šivenje, ležanje u kadi, šetnja Dunavom, vožnja bicikla…
Ali osećam da mi ipak naj više nedostaje bliskost i zagrljaj mojih dragih bića.
Ono što me ovde čak i vređa kod naših je obraćanje međusobno na slovačkom. Da li zbog moje averzije ili nekog unutrašnjeg besa, nisam progovorila ni jednu jedinu reč, jezik mi se zaveže. Ali kad mi se naš neko obrati – čo robiš? – napravim se blesava i – I dont understand you – … zar je moguće da za tako kratko vreme izgubimo sopstveni identitet, jezik. Mogu da razumem da se strancu tako obratiš, to bi bilo ukazivanje poštovanja prema njima i gostoprimstvu koje ukazuju. Ali čemu obraćanje našim ljudima. – Idemo da fajčimo. – NE – idemo da zapalimo cigaretu, ili da pušimo. – Dodaj mi te paske. – NE – dodaj mi te trake molim te… ima još primera, obuzme me žestog bes kada to vidim i čujem. Čini mi se da bih mogla pogledom ubiti kada ih tad pogledam, i ovako se komentariše moj pogled preko naočara.
Zadnjih par dana imam loše snove, neki unutrašnji nemiri me muče i lome. Sve mi je teže da slušam jedne te iste priče i prepričavanja ko je šta rekao, uradio itd. Pa se povlačim u svoj svet knjiga i povremenim chatovanjem na društvenim mrežama.
Ono što je dobro je da sam za ovih par nedelja prešla dosta faza, tačnije team leader-ka me prebacivala na različite pozicije, pa mi nije bilo toliko dosadno na poslu. Jer kad radiš jednu te istu stvar dugo, mislim da ladno može da se otupi. Tako da za sat vremena uđemu u fazon pa mi bude ok narednih par dana. A njoj znači kad joj neko zafali da me uvek ubaci i može da računa na mene. Iako to podrazumeva i muške poslove, ali meni to nikad nije predstavljalo problem.
Ovde mi sada vreme prolazi od vikenda do vikenda i brojanja,
još 5 nedelja,
još 4 nedelje…

12.3.2017.

Protekle nedelje je bilo manje posla, nedostatak repromaterijala. Što za veliku kompaniju poput ove smatram velikim propustom, očigledno služba nabavke loše radi. Od zvanično dva neradna dana, koliko nismo trebali da radimo, ja sam ipak išla i radila. U četvrtak su me prebacili u drugi deo. Tu navodno ima uvek posla, tako da sam se i u subotu dobrovoljno javila da radim. Jbg još jedna dnevnica. Naredne nedelje radim drugu smenu a cimerke su mi suprotna smena od mene. Napokon malo mira, tišine i samoće.
Protekao je i 8.mart jedan od meni besmislenih i omraženih praznika. Ali eto dobile smo po ružu od firme, koja još uvek živi u teglici od ness kafe. Taj dan me jedino rasplakala poruka od starije ćerke. U toku nedelje smo u smeštaju imali i scena nasilja. Momak i devojka su se posvađali a bilo je i tuče, zaplavilo joj se oko. Naravno nakon te noći ljubav je ponovo cvetala. Dosta njih je podobijalo otkaze u većini delova fabrike. Tako da su mnogi bili nervozni, napeti i svađalački nastrojeni. Ja se sklonim i mirna Bačka.
Prošle nedelje smo se i selile u drugu sobu, navodno treba da stignu novi. Ovde mi je net katastrofa pa čitam i spavam ostatak dana nakon posla.
Protiče još jedna nedelja i sve sam bliže povratku kući što me raduje.

22.3.2017.

Zbog promene sobe internet konekcija su mi loši i ne stižem da objavim postove.
Pre dve nedelje sam prebačena u drugi deo fabrike. Zbog manje radnih dana, ja sam opet na „bezobrazan“ način išla svaki dan i radila, jednog od tih dana me je pozvala supervizorka i odvela u drugi deo fabrike.
Tako da sad već neko vreme tamo radim. To je inače ozloglašen deo fabrike, navodno. Mada ja ne vidim razlog. Jer ovde pored trake, imaš svoj sto i radiš mnogo zahtevnije stvari i po meni zanimljivije, ne otupljuješ toliko, a pri tom se sve piše- računa, tj količine koje radiš, imaš svoj kod i broj i tačno se zna koliko si uradio za taj dan, naravno postoji norma koja mora i treba da se ispuni. Meni lično je sasvim ok taj deo. Takođe ovde nema mnogo pričanja, jer generalno ni nemaš sa kim, ima mnogo slovakinja i to par srba koji su tu, su raštrkani po pogonu. Skoro svaki dan radim nešto drugo i to razbija monotoniju, što meni potpuno odgovara. Pozitivna strana je takođe i to da se svi dani rade, subote su ovde dobrovoljne, pa sam se svaku subotu javljala da radim.
Ovih dana su ponovo pljuštali otkazi, bez nekog konkretnog razloga. Mada po mom slobodnom zaključku to je deal sa agencijama, jer su otkaze dobijali ljudi koji su pred kraj punog tromesečnog ugovora, a te agencije daju bonus ako ispuniš sva tri meseca … tako da meni sve to miriše na podvalu da se ne bi dobili bonusi koje ljudi očekuju, jer dobijanjem otkaza gubiš pravo na to. Sve je lepa podvala napaćenom narodu.
Pre par dana je bila i plata. Sklonila sam deo koji mogu da odnesem kući, martovski platu ću dobiti u srbiji, tako da i ona ide za planirane troškove. Ostatak od plate sam odvojila za poklone mojim dragima. Prošlu nedelju sam sa cimerkom otišla do obližnjeg grada gde ima veliki tržni centar. Šetale smo, pretraživale akcije i baš lepo pazarile po akcijskim povoljnim cenama. To je bio baš lep dan, pričinjavalo mi je zadovoljstvo da biram stvari mojima, pri tom baš nisam neka kupoholičarka tako da to ni ne činim često, ali sam extra povoljno prošla i obradovaću svakog kada se vratim za nedelju ipo.
Približio se dan povratka i polako se rezimiraju svi utisci u mojoj glavi.

28.3.2017.

Još jedna nedelja popodnevnog rada. Prija mi popodne da radim, brže mi prođe vreme, ujutru se naspavam, leškarim još malo, pa jutarnja kafa napolju na suncu, lagano doručak, polako spremanje za posao. Kad odradim svojih 8 sati, uveče po povratku krevet i prođe dan.
Prošli vikend je bio još jedan zanimljiv dan proveden u kupovini i poklončićima za decu i još po nekog dragog.
Subotu veče smo proslavljale cimerkin rođendan i bile pozvane na piće u obližnje selo. Nakon zagrevanja otišle smo po drugom pozivu na žurku u komšiluku.
Koliko ovi slovaci piju, nije normalno, žestinu gase pivom. Ludilo. Bilo je veselo, gužva, smeha i sporazumevanja uz pomoć engleskog, rukama, nogama i svim mogućim sredstvima. Alkohola se popilo poprilično. Al žive i čitave smo stigle nakon 1h u smeštaj.
Iščekujem petak, trebala bih pitati, zamoliti da petak promenim smenu i radim pre podne, ne bih li već popodne krenula za moj Novi Sad. Danas sam već većinu stvari spakovala i čekam petak kao zapeta puška.

31.3.2017.

Najzad povratak kućici. Još danas pre podne radim, završavam mart… Večeras već spavam u svom krevetu sa svojom ćerom i njenom nogom preko sebe 😊.

Odnosim kući nešto parica, ostatak očekujem u aprilu. To će biti dovoljno za ono što sam zamislila. Moglo je više, ali dobro je.
Mnoge stvari nikad neću zaboraviti.
Sad samo jedva čekam svoj grad 😊