Ponosna

pecurka 3

Idi pravo i gledaj napred !

Ne stižem da zapišem svoje misli, koliko se nekad brzo roje. Zbroje se na gomilu pa ih uveče razlažem, sabiram i oduzimam.

Mislila sam da neću više pisati varijante dnevnika, jer mi to deluje izlizano. Ali dnevnici su dobri, podsećaju nas na ono što smo možda zaboravili. Ostavljaju trag za nama.

Pre nekog vremena našla sam mamin dnevnik u periodu kada je pisala, samoj sebi više, nakon i za vreme razvoda sa ocem.

Pa sam zato odlučila da nastavim svoj…

Započela sam posao kome želim da se apsolutno posvetim. Nešto što sam od malena želela. Neke stvari valjda treba da sazreju i sačekaju pravi momenat da bi isplivale u pravom ruhu. Ili možda nekim dubokim tinjanjima treba vremena da se rasplamsaju.

Zadnjih nedelju i nešto malo više radim po 10-12h

I neverovatno mi prija. Ne osećam umor, samo ispunjenost, a onda dođem kući i onda radim na kompu, obradu fotografija, uređenje sajta, pretragu svega što sam do sada radila…

Naime za one koji ne znaju ja pored redovnog posla sam periodično šila, tj bila švalja, krojačica…itd … Ponosim se sada svojim zanatom koji imam u rukama koji mi je upravo moja majka (gore spomenuta) negde nesvesno naturila.

Priznajem, mrzela sam ga sa svojih 15/16g… ali sada, kada vidim kako uspevam svoju ili tuđu kreaciju da sprovedem u delo, jako sam ponosna.

No, radila sam ovih dana u radionici. Stvorila dela koja prikazujem polako, osećam se zadovoljno, ispunjeno i svrsishodno.

A pošto sam neko ko ne odustaje, uporni tvdoglavi sanjar ja

Znam i verujem u svoj uspeh.

Pre svega da ću svojoj deci pružiti ono što je meni moja majka pre mnogo godina, razumevanje, prihvatanje i podršku koliko je mogla.

http://fantast-co.weebly.com

Објављено под TAJNISAN | 3 коментара

Oprostite deco

Oprostite deco moja
oprosti što se nisam više borila
oprosti što me moji roditelji nisu naučili da kradem
oprosti što sam se trudila da svako parče hleba bude premazano nečim
oprostite što se nisam učlanila u ni jednu stranku da bi vama bilo bolje
oprostite što sam vas učila da knjige i ljudi jesu dobri
oprostite mi što nisam sad na ulici jer radim da bih vas hranila
oprostite mi deco moja
jer sam vas ostavila 3 meseca da bih zaradila, nešto malo više novca
jer sam verovala u sebe i u vas
oprostite deco moja za svaki dan
oprostite mi za svaku prolivenu majčinsku suzu koju ste videle
i za sve one one koje niste
Oprostite mi deco moja …
Bolje ste od mene i budućnost je nad vama
Sad je vreme da se vi borite
A ja sam tu …

Објављено под TAJNISAN | Оставите коментар

kraj

11.4.2017.-12.4.2017.
Prošlo je nedelju i nešto od kada sam se vratila u svoj dom, svojoj deci. Naravno da sam uspela da promenim i smenu i nađem prevoz uz mnogo cimanja i poziva, ali sam putovala sa sasvim ok ljudima kojima se ni imena ne sećam, ali takođe nismo imali problema na granici niti dodatnih plaćanja carinicima, iako je jedna od žena saputnika prešla mesec dana od dozvoljenog. Nije žena htela da propusti rad od 12h ima sina studenta u Nišu.
Ćerke i bivši suprug (sa kojim sam ostala u prijateljskim odnosima) priredile su mi lep i prijatan, opušten doček. Gde smo ostali budni do 4h ujutru, doduše one su zaspale ali smo mi nastavili razgovor do kasno u noć.
Došla sam na glasanje, naravno ispunila svoju građansku dužnost.
A onda sam sela za komp i videla šta se dešava.
Plačem svaki dan gledajući sve ovo.
Sredila sam pasoš sa starijom ćerkom, mlađu ispratila na eskurziju da upozna našu zemlju.
Oprostite deco moja
oprosti što se nisam više borila
oprosti što me moji roditelji nisu naučili da kradem
oprosti što sam se trudila da svako parče hleba bude premazano nečim
oprostite što se nisam učlanila u ni jednu stranku da bi vama bilo bolje
oprostite što sam vas učila da knjige i ljudi jesu dobri
oprostite mi što nisam sad na ulici jer radim da bih vas hranila
oprostite mi deco moja
jer sam vas ostavila 3 meseca da bih zaradila, nešto malo više novca
jer sam verovala u sebe i u vas
oprostite deco moja za svaki dan
oprostite mi za svaku prolivenu majčinsku suzu koju ste videle
i za sve one one koje niste
Oprostite mi deco moja …
Bolje ste od mene i budućnost je nad vama
Sad je vreme da se vi borite
A ja sam tu …

Објављено под TAJNISAN | 1 коментар

31.3.2017.

Najzad povratak kućici. Još danas pre podne radim, završavam mart… Večeras već spavam u svom krevetu sa svojom ćerom i njenom nogom preko sebe 😊.

Odnosim kući nešto parica, ostatak očekujem u aprilu. To će biti dovoljno za ono što sam zamislila. Moglo je više, ali dobro je.
Mnoge stvari nikad neću zaboraviti.
Sad samo jedva čekam svoj grad 😊

Објављено под TAJNISAN | Оставите коментар

28.3.2017.

Još jedna nedelja popodnevnog rada. Prija mi popodne da radim, brže mi prođe vreme, ujutru se naspavam, leškarim još malo, pa jutarnja kafa napolju na suncu, lagano doručak, polako spremanje za posao. Kad odradim svojih 8 sati, uveče po povratku krevet i prođe dan.
Prošli vikend je bio još jedan zanimljiv dan proveden u kupovini i poklončićima za decu i još po nekog dragog.
Subotu veče smo proslavljale cimerkin rođendan i bile pozvane na piće u obližnje selo. Nakon zagrevanja otišle smo po drugom pozivu na žurku u komšiluku.
Koliko ovi slovaci piju, nije normalno, žestinu gase pivom. Ludilo. Bilo je veselo, gužva, smeha i sporazumevanja uz pomoć engleskog, rukama, nogama i svim mogućim sredstvima. Alkohola se popilo poprilično. Al žive i čitave smo stigle nakon 1h u smeštaj.
Iščekujem petak, trebala bih pitati, zamoliti da petak promenim smenu i radim pre podne, ne bih li već popodne krenula za moj Novi Sad. Danas sam već većinu stvari spakovala i čekam petak kao zapeta puška.

Објављено под TAJNISAN | 1 коментар

22.3.2017.

Zbog promene sobe internet konekcija su mi loši i ne stižem da objavim postove.
Pre dve nedelje sam prebačena u drugi deo fabrike. Zbog manje radnih dana, ja sam opet na „bezobrazan“ način išla svaki dan i radila, jednog od tih dana me je pozvala supervizorka i odvela u drugi deo fabrike.
Tako da sad već neko vreme tamo radim. To je inače ozloglašen deo fabrike, navodno. Mada ja ne vidim razlog. Jer ovde pored trake, imaš svoj sto i radiš mnogo zahtevnije stvari i po meni zanimljivije, ne otupljuješ toliko, a pri tom se sve piše- računa, tj količine koje radiš, imaš svoj kod i broj i tačno se zna koliko si uradio za taj dan, naravno postoji norma koja mora i treba da se ispuni. Meni lično je sasvim ok taj deo. Takođe ovde nema mnogo pričanja, jer generalno ni nemaš sa kim, ima mnogo slovakinja i to par srba koji su tu, su raštrkani po pogonu. Skoro svaki dan radim nešto drugo i to razbija monotoniju, što meni potpuno odgovara. Pozitivna strana je takođe i to da se svi dani rade, subote su ovde dobrovoljne, pa sam se svaku subotu javljala da radim.
Ovih dana su ponovo pljuštali otkazi, bez nekog konkretnog razloga. Mada po mom slobodnom zaključku to je deal sa agencijama, jer su otkaze dobijali ljudi koji su pred kraj punog tromesečnog ugovora, a te agencije daju bonus ako ispuniš sva tri meseca … tako da meni sve to miriše na podvalu da se ne bi dobili bonusi koje ljudi očekuju, jer dobijanjem otkaza gubiš pravo na to. Sve je lepa podvala napaćenom narodu.
Pre par dana je bila i plata. Sklonila sam deo koji mogu da odnesem kući, martovski platu ću dobiti u srbiji, tako da i ona ide za planirane troškove. Ostatak od plate sam odvojila za poklone mojim dragima. Prošlu nedelju sam sa cimerkom otišla do obližnjeg grada gde ima veliki tržni centar. Šetale smo, pretraživale akcije i baš lepo pazarile po akcijskim povoljnim cenama. To je bio baš lep dan, pričinjavalo mi je zadovoljstvo da biram stvari mojima, pri tom baš nisam neka kupoholičarka tako da to ni ne činim često, ali sam extra povoljno prošla i obradovaću svakog kada se vratim za nedelju ipo.
Približio se dan povratka i polako se rezimiraju svi utisci u mojoj glavi.

Објављено под TAJNISAN | 2 коментара

12.3.2017.

nemam dobar internet 😒 pa za sada ovako

pisala sam dosta, valjda ću uspeti da objavim…ili možda tek kad se vratim

WP_20170322_21_17_50_Pro

12.3.2017.
Protekle nedelje je bilo manje posla, nedostatak repromaterijala. Što za veliku kompaniju poput ove smatram velikim propustom, očigledno služba nabavke loše radi. Od zvanično dva neradna dana, koliko nismo trebali da radimo, ja sam ipak išla i radila. U četvrtak su me prebacili u drugi deo. Tu navodno ima uvek posla, tako da sam se i u subotu dobrovoljno javila da radim. Jbg još jedna dnevnica. Naredne nedelje radim drugu smenu a cimerke su mi suprotna smena od mene. Napokon malo mira, tišine i samoće.
Protekao je i 8.mart jedan od meni besmislenih i omraženih praznika. Ali eto dobile smo po ružu od firme, koja još uvek živi u teglici od ness kafe. Taj dan me jedino rasplakala poruka od starije ćerke. U toku nedelje smo u smeštaju imali i scena nasilja. Momak i devojka su se posvađali a bilo je i tuče, zaplavilo joj se oko. Naravno nakon te noći ljubav je ponovo cvetala. Dosta njih je podobijalo otkaze u većini delova fabrike. Tako da su mnogi bili nervozni, napeti i svađalački nastrojeni. Ja se sklonim i mirna Bačka.
Prošle nedelje smo se i selile u drugu sobu, navodno treba da stignu novi. Ovde mi je net katastrofa pa čitam i spavam ostatak dana nakon posla.
Protiče još jedna nedelja i sve sam bliže povratku kući što me raduje.

Објављено под TAJNISAN | 1 коментар

02.03.2017.

Ljudi

N – „Jarane, ne tako bolan. Ovako, gle kako ja, povučeš… Eeee i onda mi bosanci glupi.“- veseli bosanac – momak 27g, pokušava da skupi novac za maminu operaciju katarakte, bez stalnog posla u rodnom kraju, radio kao nadničar i konobarisao na moru u crnoj gori, sanja o žurci na ibici

K i N – 24g i 26g momak i devojka, on skuplja novac za završnu godinu na studijama prava, ona je završila višu dizajnersku i svoju zaradu prilaže u njegovu kasu da on završi školovaje. Ne veruju da će u svom kraju naći posao u struci pa usavršavaju jezike, ona uči i španski.

D i M – kume, ranih tridesetih, obe majke, radile u industriji ouće, nakon raspada fabrike pokušavaju da pronađu posao, dok ne uleti nešto, pristaju i na to da par meseci budu odvojene od muževa i dece.

J – 49g skoro razvedena, nema gde da ode, muž je isterao iz stana, nazad u selo kod majke od sramote neće. Još uvek pati za svojim mužem kome su popustili živci i sad se iživljava i nad decom koja su ostala s njim.

T – 21g pobegla od kuće i oca alkoholičara, „Ako mama hoće i mora da ga trpi, ja ne moram.“ Često se čuje sa mamom i šalje joj povremeno novac.

R i V – rane četrdesete, razvedeni oboje, bili navodno ljubavnici, sad zajedno. On je bivši robijaš koji zna slovački, poreklom slovak, pa se nadaju da će ovde naći svoje parče neba.

S i D – on je odslužio svoje zbog krađe banke u kojoj je radila njena majka, ona pati da ima markirane i firmirane stvari, nisu ludi da rade za sitne pare u sr, kafić koji su imali, nije opstao.

D i J – skupljaju novac da kupe kućicu na selu u banatu, videli su neku za 3000e, nemaju decu još ni nakon 9 g braka, on voli da cuga a ona buckasta, pa se podboči i zvoca mu često.

B i B – i njihov treći brat iz cg koji je nešto zeznuo pa su sva trojica morala da se sklone.

M – 23g konobar iz bg-a, nema posla kada je zima, radi u nekom od lokala na adi, al kad krene sezona vata šta stigne, čuo je da ovde može bolje da se zaradi.

K i M – 25g i 26g mlad bračni par iz ž šumadije, pokušavaju da skupe nešto novca da bi sredili svoj sprat u porodičnoj kući, zajedno sa njegovim roditeljima i njegova dva brata sa snajama i decom.

A i S – bračni par, malinari, mrtva je sezona sad, logično, ali nije ovo ono što su očekivali, tako da uskoro odlaze.

 

Ima ih još … i situacija koje verovatno nikada neću zaboraviti.

Bliži se kraj, još mesec dana. Odlučila sam da se nešto ranije vratim kući, tih par dana u aprilu mi ne znači mnogo, tako da se prvog aprila vraćam, završim mart i eto me moj Novi Sade.

Čudno je kako počinju da nedostaju određene stvari, čak i pri samom prisećanju steže se utroba ili se usne razvuku od laki osmeh.

Banalne stvari poput bureka, kafe koja se pije u jutarnjoj tišini, papiri i moje boje, žvrljanje i skice, mašina za šivenje, ležanje u kadi, šetnja Dunavom, vožnja bicikla…

Ali osećam da mi ipak naj više nedostaje bliskost i zagrljaj mojih dragih bića.

Ono što me ovde čak i vređa kod naših je obraćanje međusobno na slovačkom. Da li zbog moje averzije ili nekog unutrašnjeg besa, nisam progovorila ni jednu jedinu reč, jezik mi se zaveže. Ali kad mi se naš neko obrati – čo robiš? – napravim se blesava i – I dont understand you – … zar je moguće da za tako kratko vreme izgubimo sopstveni identitet, jezik. Mogu da razumem da se strancu tako obratiš, to bi bilo ukazivanje poštovanja prema njima i gostoprimstvu koje ukazuju. Ali čemu obraćanje našim ljudima. – Idemo da fajčimo. – NE – idemo da zapalimo cigaretu, ili da pušimo. – Dodaj mi te paske. – NE – dodaj mi te trake molim te… ima još primera, obuzme me žestog bes kada to vidim i čujem. Čini mi se da bih mogla pogledom ubiti kada ih tad pogledam, i ovako se komentariše moj pogled preko naočara.

Zadnjih par dana imam loše snove, neki unutrašnji nemiri me muče i lome. Sve mi je teže da slušam jedne te iste priče i prepričavanja ko je šta rekao, uradio itd. Pa se povlačim u svoj svet knjiga i povremenim chatovanjem na društvenim mrežama.

Ono što je dobro je da sam za ovih par nedelja prešla dosta faza, tačnije team leader-ka me prebacivala na različite pozicije, pa mi nije bilo toliko dosadno na poslu. Jer kad radiš jednu te istu stvar dugo, mislim da ladno može da se otupi. Tako da za sat vremena uđemu u fazon pa mi bude ok narednih par dana. A njoj znači kad joj neko zafali da me uvek ubaci i može da računa na mene. Iako to podrazumeva i muške poslove, ali meni to nikad nije predstavljalo problem.

Ovde mi sada vreme prolazi od vikenda do vikenda i brojanja,

još 5 nedelja,

još 4 nedelje…

Објављено под TAJNISAN | 2 коментара

19.2.2017.

Polovina je prošla. Sad znam gde sam i u kakvom sistemu, jasniju sliku sebe u ovom beskrajnom univerzumu imam. To su dobre stvari. Navikla sam se na mnoge stvari ovde, prosto zažmurim na jedno oko i namignem sebi a na drugo ne vidim. Samim tim je lakše sve.
U poslednjih par dana odjeknulo je i u Srbiji dešavanja ovde, ne verujem da će se nešto drastično promeniti, ali vredi znati. Znanje treba da bude kao sablja u našim rukama. Imala sam tu čast da pre mnogih pročitam ceo text „tajnog novinara“ (Hvala Brane).
Text je fenomenalan, iako onaj ko nije okusio nešto slično, teže će osetiti sve što je rečeno u originalnom textu, koji su novinari naravno tražeći senzaciju malo napumpali. A to je potpuno razumljivo i u opisu posla. Čitajući kasnije članak cimerki, žena se rasplakala. Danas je otišla da uradi novi pasoš, ne bi li ostala duže od 3 meseca. Zašto ? Jer drugog izbora nema.
Ovih dana jedan od problema sa kojim sam se suočila bila je voda za tuširanje. Smeštaj je pun, nema slobodnog kreveta ni sobe, tako da tople vode brzo ponestane. A slovaci su izgleda mnogo štedljivi ljudi, pa se kotao sa grejačima uključuje kada je jeftina struja. To oko štedljivosti takođe se može primetiti i po uličnom osvetljenju. Jer na posao krećemo po mraku. Njihove bandere imaju čini mi se sijalice od nekih 25W (ako toliko postoji), jako slabo osvetljenje, čisto da se ne zagubiš, pratiš banderu u daljini.
Ono što sam primtila i dopalo mi se, svakako je visoka svest o očuvanju okoline, reciklaži. Kese u prodavnicama se ne dele besplatno, cena za jednu kesu je od 0,09/0,19/0,29e. Tako da se po kesama prepoznajemo. Stanovnici većinom imaju platnene torbe i cegere za kupovinu. To mi je dalo ideju za moj Novi Sad kad se vratim.
Februar je skoro gotov. Problem sa kojim sam se takođe suočila je manje radnih dana. Ni jedan ponedeljak se nije radilo u februaru, to mi smanjuje dnevnice-satnice rada, i pored kratkog februara. Ali sam se ja malo napravila blesava i bezobrazna. Pa sam iako je neradni ponedeljak zvanično, odlazila na rizik u fabriku (uvek bar jedna linija radi, za ostale postoji spisak i plan na oglasnoj tabli). Tako da sam ipak radila. Jer od onih sa spiska, neki ne dođu, ili prosto se nađe posla u drugom delu. Jer došla sam da radim i zaradim a ne da sedim u sobi. Cilj opravdava sredstvo.

Објављено под TAJNISAN | 3 коментара

12.2.2017.

Svanulo je još jedno nedeljno sunčano jutro, videću šta ću danas. Radna nedelja je gotova. Juče sam bila u gradu, sama, u kupovini. Naredne nedelje cimerka odlazi za N.S. da uradi nov pasoš, ne bi li se vratila i ostala ovde što duže. Pa sam je zamolila da odnese mojoj deci nešto što sam želela da im pošaljem. Svake nedelje od akontacije sam odvajala nešto novca, da bih skupila dovoljno za kupovinu njima. Tako da sam se rano ujutru spremila i otišla do grada. Priznajem da mi je mnogo bolje i brže i lakše prošlo sve sad kad sam išla sama. Nema čekanja drugih, praznog gledanja po buticima, i kilavljenja do kasno. Tako da sam brzo sve završila. Znala sam već gde šta ima i šta sam želela da im uzmem.
Mlađa šmizla je tražila peglu za kosu. Tu istu fazu sređivanja i doterivanja sam prošla sa starijom, tako da sam jedan dan naišla na neki praktičan komplet, gde pored keramičke prese za kosu, ima i dodataka za uvijanje kose. Pa klinceza može da kombinuje. Set je bio na popustu, tako da sam joj uzela to i ispunila mali hir i želju da ima svoj set za frizure. Već zamišljam kako ubrzo, čim se izvešti, poziva drugarice na frizuru pre škole. Biće veselo 🙂
Starija nije tražila ništa ali sam videla prelepe cipele na popustu od 50%, a kad sam ih videla, tačno sam mogla da je zamislim u njima na njenom plesu. Ona postaje devojka već i trebaće joj prave ženske cipele. Dobro sam osmotrila kvalitet izrade i baš je njen broj ostao, samo sam molila boga da se ne prodaju dok ne skupim novac i uzmem ih za nju.
Naravno obema sam prethodno poslala fotografije i da li im se sviđa. Odavno već ne kupujem na svoju ruku ništa za njih, osim hrane. Nikad nisam volela kada mi je keva dolazila iz kupovine i uzimala mi nešto što mi se ne dopada, na svoju ruku, toliko sam žarko želela da imam drugačije od ostalih, a mama je uporno imala potrebu da nas uniformiše. Tako da sam odavno tu grešku ispravila kod svoje dece. Dozvoljavam im da izgrade svoj stil i da sa uživanjem nose ono što žele, naravno uz sugestije dok su bile manje. Osećala sam se baš zadovoljnom, što sam uspela da im priuštim to i što će uskoro dobiti paket od mame.
U povratku uzela nešto namirnica sebi za od nedelje, i vratila se u mir sobe. Cimerke su otišle u grad, tako da sam bila sama. Milina, tišina, muzika. Napokon sam uspela da pogledam film koji mi je preporučila starija ćerka – Dancer in the dark – . Baš kao što je rekla, jak fil, emotivan, teško da ne možeš da ne pustiš koju suzu, sa Bjork u glavnoj ulozi, tako da mi je dan baš lepo prošao.
Ali uveče je nastala ludnica. U smeštaju imamo gomilu novih ljudi preko druge agencije, mladih koji žive za vikend da se ponapijaju, tako da je žurka počela. Nisam mnogo obraćala pažnju na sve dok nisu počeli da defiliju i kroz sobu, zbog cimerke koja voli da bude u centru pažnje i što se ono kaže, u svakoj čorbi mirođija.
Tako da sam u jednom momentu stvarno pomislila da su me tajno ubcili u neku Farmu ili Parove ili nekog Velikog brata. Svađe, prepucavanja, ko je kome šta rekao, uradio, zašto, prebacivanja, dreka, pijane izjave, domunđavanja i ostale gluposti. Uspela sam da budem cool ali me iznutra sve toliko iritiralo da mi je došlo sve da ih pobacam kroz prozor.
Gadim se svađa, malograđanskog ponašanja i tih rekla-kazala varijanti koji me nikada nisu zanimale a sad sam bila uvučena u bliski prizor htela ja to ili ne. Baš mi je u jednom momentu bilo mučno da posmatram to sve. Pokušala sam da se izuzmem iz svega, slušajući svoju muziku i ćaskajući sa prijateljicom preko fb, koja je uspela donekle da me umiri.
Od pomisli gde sam ja ovo došla, kakvi su ovo ljudi oko mene, da pobegnem glavom bez obzira od budala koji me okružuju. Posle čujem priče da su ovde tuče vikendima normalna stvar. Pa onda se stvarno zapitam. Ako je normalna stvar da ti nestaju stvari iz kupatila ako slučajno zaboraviš, normalno je da ti takođe nestanu namirnice iz frižidera, normalna stvar je da se ljudi međusobno svađaju, normalno je da žene po hodnicima olajavaju, prepiru, normalna stvar je da ti svako zagleda u lonac šta kuvaš, normalna stvar je da se viče po hodnicima i upada u sobe bez kucanja, normalno je da se čerupaju kose, gurkaju uz pogrdne izjave, normalno je da trojica drže jednog da ne tuče neku ženu… itd … onda ja nisam normalna.
No prošao je i taj dan, danas je novi suncem okupan dan i neće mi ga niko pokvariti. Poskidala sam neke knjige i filmove imaće moj mozak pametnijih stvari za žvakanje.

Објављено под TAJNISAN | 6 коментара